Nisi lud da ideš kod psihologa

januar 19, 2016

Sretnem jutros komšinicu, sva natečena, boli je zub, jedva govori. Glupo mi bilo i dok sam je pitala nešto tako logično- što ne ideš kod zubara?!
Razgoračila oči kao da sam na sred ulice, u sred te upale naživo krenula da joj ga vadim kombinirkama, odmahuje rukama sumanuto: „Nisam luda da idem, da mi čačka pa da me samo još više boli!“.
Čeka da se smiri samo od sebe. I trpi.
tata na bickli
Odlazim i razmišljam, sad psiholozi neće više moći da ubeđuju ljude da su im potrebni na staru foru- kad te boli zub, odeš kod zubara! Ali ajd’ što moraju da ubeđuju ljude, izgleda da moraju da ubeđuju i državu!
Sa bebcem se u početku jednom mesečno, kasnije ređe, ide na (pedijatrijsko) savetovanje. Premere ga od glave do pete, pregledaju, izokreću, kažu ti šta, kad i koliko da jede, kako da ga držiš, šta ublažava grčeve, bol od nicanja zuba, pitaju te da li guče, stavlja li nožni palac u usta, poseže li rukama za predmetima, da ustane, da li vas prati pogledom, koju će vakcinu dobiti.
Tu je i niz sjajnih saveta za novopečene i nesnađene roditelje sa kojima će, ako treba, strpljivo vrebati hoće li se baš tad desiti taj trenutak u toku dana kad bebcu oko „pobegne“ u stranu, a onda ih umirivati da ne, neće biti zrikav.
Upute te i na stomatologa, ultrazvučni pregled kukova je obavezan, dobiješ odgovore na 99 pitanja, ali na jedno nema odgovora- zašto u savetovalištu nije i psiholog?
Nisam se osećala glupo dok sam to pitala. Meni je i to logično.
„Šta će mu psiholog, pa nije lud?!“, zgranula se moja mama, tačno je kroz slušalicu vidim kako je razgoračila oči, kao komšinica jutros.
„Ja samo da te podsetim da sam ja to studirala…“
„Ti da si to već jednom diplomirala, znala bi sve i sama!“, poentira naravno mama.
Ali koja bi bila razlika i da jesam? Tako uglavnom i psiholozi, diplomirani, znaju sve- sami za sebe. Ostale na mišiće i neslućene domete kreativnosti ubeđuju da im trebaju. I pre nego što, eventualno, polude. Ljudi, ne psiholozi. Oni su već ludi, zato su i upisali psiologiju, da to sakriju!
Zato ste još luđi vi ako kod njih idete! Pogotovo ako vas uhvate da idete pre braka. Možda vi to vidite kao osnaženje za nove izazove, kao novi početak, ali za druge, to je vaš kraj! Roditelji sklanjaju pogled pred tetkama koje kolutaju očima- da se volite, psiholog vam ne bi ni trebao, vi nit’ ste za brak, nit’ ste jedno za dugo, to možemo i mi da ti kažemo (ne treba ti psiholog)!
psiholog 2aA za decu, kažu, psiholog samo ako ima potrebe. Dakle, kad je već kasno. Šta da radimo kad se ta psiha ne vidi na ultrazvuku! Ne mogu da je nađu ni na rendgenskom snimku. Možda bi se eventualno mogla nazreti na detektoru laži.
Čitav jedan deo razvoja toliko prepušten sam sebi, istim onim nesnađenim roditeljima, borbi sa sveznajućim strinama, toliko neiskorišćenog potencijala jednog malog čoveka.
Šta se u tom periodu bebcu razvija, kako podstaći ono u čemu je dobar, ohrabriti ono u čemu je slabiji, koliko treba da spava, sme li da se pusti da plače, koliko sme da čeka na hranu, zašto diranje piše ne treba da bude zabranjeno niti „kakano“, kako mu formirati dobre navike, biti istrajan u uvođenju boranije i brokolija, čime se zapravo vaspitava?!
Šta sa izlivima besa, kakvi su mu sada crteži, kako podstaći razvoj govora, kako ga naviknuti na nošu, na druge ljude, odviknuti od dude varalice, čega da se igramo? Kako da dobro prihvati sestru, kako da se vi raspolutite na dvoje dece, kako da se ne pobijiete sa mužem/ ženom u besanim noćima ispunjenim neutešnim dečjim plačom i u obavezama pretrpanim beskrajnim danima? Kako da se naviknete na toliko odricanja, na život koji ste u trenu podredili drugom biću?
Pa to sve može da ti kaže i komšinica koja je odigla troje! Nisi luda pa da ideš kod psihologa!
Kako to mislite treba vam psiholog za vas, a zbog deteta? Pa dete se rađa da njime dodatno zataškate sve loše matrice ponašanja i uverenja koja ih podupiru, sve strahove i sve što vidite kao svoj neuspeh, ono vam je zaštita od svega što boli, samim tim i od odlaska kod psihologa.
Nećete valjda pustiti suzu na sva ta učenja o značaju ranog razvoja? Ko je Tesli gurao u jednu ručicu kesu, u drugu plšanog medu, a eto šta je postao! Jesu li merili svaku reč koju mu kažu, cifrali ton da se oseti željenim, ko hoće da uči, učiće, kakve emocije na ovu nemaštinu!
Vaš resor je dupe, da bebac bude sit i zdrav, za glavu neka se pobrine sam, vi ni sa svojom ne znate šta ćete! A ni gde vam je, od kad imate njega. Pa niste se sve ove godine menjali zbog sebe, pa da biste sad zbog njega! Malo li je što vam je ceo život promenio iz korena, pa sad još i vas da menja. I to uz pomoć psihologa koji ni sijalicu ne ume da promeni, već „čeka da se sama promeni, kad bude spremna za to“.
Vas dočekati neće. Niste valjda ludi da idete kod psihologa, da vas čačka pa da vas još više boli? Ćutite i trpite. I čekajte da prođe. A deca će svakako da porastu. I verovatno vam neće ni hvala reći.
Vama ako treba psiholog, vi nit’ ste za život, nit’ ste za roditelja!
Psiholozi ne trebaju nikome.
I ne znam samo dokle će da ćute i da trpe.
 
Ljubica Balać
Izvor: mamanacose.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama