„ Nismo mi mašine za učenje – mi smo bića koja osećaju!“

jun 19, 2019

Ovo je priča o crtežu devojčice Lane koja ima samo trinaest godina, a razmišlja kao odrasla osoba. Ne samo što ima sposobnost da sagleda suštinu ozbiljnih stvari – kao što je obrazovanje koje „oseća na svojoj koži“- već to ume, veoma uspešno, da predstavi crtežom.

Lana Purić, učenica 7/3

Nismo mi mašine za učenje – mi smo bića koja osećaju, poručuju deca, ali mi odrasli to ne čujemo. Ova devojčica – je pokušala da nam skrene pažnju kroz likovni izraz i pokaže kako izgleda dete – od koga očekujemo da bude „mašina za učenje“… Mada znam da slika govori više od hiljadu reči, ipak ću pokušati da, u nekoliko redova, prenesem ono što mi je Lana ispričala, objašnjavajući svoju zamisao kroz crtež.

Dete je u zatvoreničkoj uniformi (čitaj: nema slobode, nema prava, ne može samo da odlučuje o tome čime će se baviti, nema privatnosti…), sve je neko drugi izrežirao – detetu ostaje samo da se prilagodi, kako bi imalo što manje problema.

Dete na leđima ima ranac/blender u kome se, bez njegovog učešća, prerađuju sadržaji različitih nauka i tako prerađeni direktno sručuju u njegovu glavu. Ono taj sadržaj, isporučuje nastavniku i dobija „zasluženu“ ocenu. Oči su mu prazne, nema emocija ni suza – ovo što kaplje sa lica, to je znoj!

Teško podnosi ovaj teret blendiranja gradiva – tako da se oseća kao da vuče kuglu od 100 kilograma. Od silnog tereta tlo puca pod njim, a stopala mu krvare! I nisu mu knjige/učenje jedina briga. Tu su i nemilosrdna deca koja ga gađaju zgužvanim papirima, podsmevaju mu se i šire glasine o njemu, a niko ne reaguje da ga zaštiti!

Dete zna da ovo što izlazi iz njegovih usta, može samo trenutno biti od koristi, jer će dobiti dobru ocenu, šta više i odličnu. Međutim, postoji briga od neuspeha, koji ga čeka, kada od njega budu tražili da razmišlja, povezuje, rešava probleme… Na sve ovo – tu je i nastavnica koja naređuje, komanduje, diriguje, upozorava, preti, morališe, pridikuje, osuđuje, kritikuje, zabranjuje… Ima li kraja ovoj dečjoj patnji i ko je odgovoran da reaguje i zaštiti dete!

„Najlepše je đačko doba“ – šta o tome kažu deca…

Evo šta poručuje Lana, iz prethodne priče, svojim crtežom u ime sve dece i uz podršku jedne Nece…

Možda bi nam „đačko doba bilo najlepše“, kada bi odrasli čuli naše vapaje i uvažili naše patnje. Kroz ovaj ctrež želim da poručim sledeće:

Nemojte nam vi prerađivati gradivo i tako „blendirano“ sipati u naše mozgove – dajte nam priliku da sami istražujemo!

Nemojte nas nagrađivati peticama kada čujete kako ponavljamo vaše reči – pustite nas da razmišljamo i zaključujemo!

Nemojte nas terati da koristimo samo deo mozga koji je zadužen za pamćenje – mi hoćemo da diskutujemo, procenjujemo, iznosimo svoj stav!

Nemojte očekivati od nas da istim žarom prihvatimo sve nauke, a sami ste se opredelili samo za jednu – pružite nam podršku da razvijamo svoje talente!

Nemojte koristiti moć, kako bi nas zastrašili, ponizili i omalovažili naše brige, hajde da „zakopamo ratne sekire“ i uspostavimo dobre odnose – samo tako ćemo moći da prihvatimo vaše vrednosti!

Nemojte nas posmatrati samo kao „zatvorenički“ broj u dnevniku – mi želimo slobodu da kažemo šta nas boli kada smo u školi, kako biste mogli da nas zaštitite!

Nemojte nas „spremati za život“ – dajte nam priliku da živimo ono što učimo – kako ne bismo „dobijali jedinice“ iz rešavanja životnih problema!

Pogledajte nas – vidite, koliko nam je teško – oči su nam prazne, znoj kaplje sa lica, a stopala krvare…

Ovo je poziv!!! Učinite nešto od ovih 7 „dečjih vapaja“ – bićemo vam zahvalni za ovo „najlepše đačko doba“

autorka teksta: stručna saradnica Neca Jović

Izvor: dragankuveljic.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama