Videćeš ti sad kad ti krenu u školu, pa kad vas zatrpaju domaćim zadacima, pa Viber grupe, pa čuda! Deca brzo rastu, a ovo ima da bude u šestoj brzini! Dok trepneš, već imaš đaka petaka! Sledeći put kad pogledaš, a ono kupuješ haljinu za malu maturu!
Videćeš ti sad, nije to kao kad smo mi išli u školu, pa se učiteljica poštuje. Nego svako neku svoju politiku tu vodi. Roditelji prebacuju odgovornost na učitelja, učitelj na roditelje, domaći kilometarski, ostaneš nekad budan i do ponoći da rešiš zadatke! A ne da lete preko gradiva, nego preleću, sine! Ćirilica, latinica, sve ti se to završi negde u martu, gotovo! Pa ko stig’o – stig’o, ko ne nema veze, ne mora da budemo pismeni da kuckamo po telefonu, zar ne? Deca bi onako danas samo da klikću!
Jovana, moja drugarica iz osnovne škole, bila je majka đaka četvrtaka. Iskusna školska majka, dakle. Srele smo se slučajno, pa uz suptilnu razmenu godišta dece i moje stidljivo: joj, zvali nas na sistematski, polazi mi dete u školu, dobih „lekciju“ iz prve ruke.
– Šta si se toliko zbunila! Prvi razred, velika stvar! Nije to više škola kao onda kad učiteljica kaže: vadi dva lista iz sredine! Sad mora sve da se najavi, još elektronski dnevnik, nema brisanja ocena, nego! Svaka ti učiteljica hoće što bolji prosek, znaš? Tako da sve sad može, samo gledaj da ti dete nauči slova pre septembra, znaš? Oni posle to samo trčećim korakom, dok se okreneš, gotovo. Nego ti lepo, već sad počni. Možda si mi, dušo, i zakasnila! Al’ dobro, neka je živa i zdrava, ćerka je l’? Ma devojčice su i onako napredne, ako ne zna da čita i piše, stići će ih tamo do februara. Nema ocena u prvom razredu.
„Prosvetlila“ me je sa još nekoliko kontradiktornih informacija i požurila dalje na posao. Ceo dan sam bila pod utiskom. Meni, majci romantičnoj, još nije do mozga doprlo da nemam više bebu u rukama, no devojčicu, celu, veliku, pravu, a ispade odjednom da ćemo uskoro da sednemo na neki ringišpil što se ne zaustavlja. I da ja nemam karte.
Svi prežive prvi razred, nije to velika stvar, kaže mi koleginica. Nisi ni prva ni poslednja čije dete polazi u školu.
Nisam, ne dramim, al’ da stanemo za čas samo. Ako ćemo tako da relativizujemo i banalizujemo sve u životu: nisi ni prva ni poslednja
što je trudna,
što ima bebu,
što (ne) doji,
što joj dete polazi u prvi razred,
što se razvela itd.
Šta je onda vredno pomena? Kad to može da se dignu dva prsta, da se ustane i kaže: mene je malo strah, ali sam ushićena? Imam tremu kao da ću ja ponovo da recitujem „Petliću pevaču“.
A imam tremu. Jer znam da se sve menja, da stižu te „velike odgovornosti sveta“ pravo u jedan dečji ranac, na jedna mala-velika leđa, da joj pokažu „kako treba“. A ja želim da ostane dete, da ostane dete i kad odraste, da sačuva radoznalost, da je ne ometaju digitalne predstave savršenog života, da zna da nije život Instagram, ni mudrost citati sa Fejsbuka, da zna da je bukvar prozor u jedan drugačiji, sadržajniji svet, da čita, da se pita, da se buni, da posumnja, da traži odgovore, da traži nova pitanja. Želim da zna da je svaka ocena za đaka, ali i da je od ocene veće znanje, ono što ostane kad na đačke knjižice i školske knjige padne prašina.
Da je važno ono što usput izgradi – što je učiteljica premestila da sedi sa dečakom, kako se na velikom odmoru saplela, odrala kolena i pocepala nov hulahop, kako je izgubila novac za užinu, pa je s drugaricom podelila sendvič, kako je pustila da Marko prepiše od nje zadatak na kontrolnom i prva se javila za novinarsku sekciju. Da je važno da lepo isplete kosu i bude zadovoljna odrazom u ogledalu, ali da joj to lice ne bude mera svega što jeste. Da se nasmeje kad počnu da porede u odeljenju – ko ima najskuplje patike i telefon, a koja devojčica ima najlepši osmeh. Da sazri, da uči, da zaboravi, da bude detinjasta, da bude srećna.
Da se zarazi elanom, grozničavom srećom, drugarstvom, virusom radoznalosti.
„Prvi dan u školu da ti ne zakasnim“
Nigde da ne kasni.
– ‘Ajde, bre, stisla si se tu, kao da ćeš ti u prvi razred! Prvi razred, pa šta! K’o da je važno, ionako ih ništa pametno ne uče!
– Pa, znaš šta, nisu deca prazna šerpa pa sad sipaj malo geografije, malo istorije, malo srpskog i promešaj čorbu! Ako dete želi da uči, ako je radoznalo, onda će da uči i zna. Ne može neko da ga natera i nauči. Trebalo bi da je to dvosmerna ulica.
– Dvosmerna ulica? Vidi se da ti deca još ne idu u školu!
