Осми разред. Песма Десанке Максимовић. Борба да се деца бар мало заинтересују, борба која исцрпљује на сваком нивоу. Покушај да се ни по коју цену не одустане од лепоте речи. Надвикујем се са глувом учионицом, тражим бар једне очи које ме прате, пецам их на искуство, провоцирам и успевам да подгрејем разговор до млаког. Тешим се како је и то успех, па се хватам за формално, оно што ће им требати за матуру и то ми делује као изговор, пречица до уверења да је оно што говорим заиста битно. И ту се спотакнем.
Тумачимо стилске фигуре и долазимо до стиха: „Да има у мени цела нежна плима речи неречених“. Не разумеју. Вртимо се наоколо без исходишта све док ми не постане јасно како они заправо не знају шта значи реч плима. Питам неколико ученика, не могу да верујем, инсистирам да су о плими сигурно нешто учили, чули, гледали на филму. Слежу раменима, један сумња како то вероватно има везе са таласима, али даље ни макац. Звоно ме је спасло од сопствене плиме беса, немоћи, туге.
Како је могуће, питам се док идем кроз ходник. Како ученик осмог разреда не зна шта је плима? Или је можда знао до контролног, па заборавио гурајући и ову реч у кош свих оних беспотребних чињеница које мора да научи? Деца нису крива што се у нашим програмима од шуме не види дрво. Или је неко и знао? Али му је било депласирано да каже. Данас није модерно бити начитан.
Срушим се уморна и разочарана на столицу у канцеларији, причам шта се десило, а онда креће разговор који, нит по нит, опара већ начето уверење о школи као институцији која се још увек некако држи. Не постоји ни један наставник који није имао сличну ситуацију на часу. Примери из математике и физике су још поразнији, тичу се основних рачунских операција, таблице множења, увиђања елементарних размера. Ствара се слика апсолутног суноврата, неминовног нестанка, колективног потонућа, стрме равни са које се тоне у бездан толиком брзином да не постоји сила која све то може зауставити. Јер штета је учињена. Не постоји идеја како се може поправити.
А онда, кроз разговор, сазнајемо још неке интересантне чињенице. Неко рече: биће још горе. Сазнајемо како су два наставника на скорашњем такмичењу из физике пар сати прегледали тестове јер су им нејасни задаци. Оба наставника су са упитним дипломама, али се врло добро котирају на тржишту рада. Сазнајемо како се све чешће завршава учитељски факултет са седиштем у недођији, акредитован, са кога експресно стиже велики број кадрова, бивших трговаца и фризера.
Из школе сам тог дана изашла у цик-цак. Кошмар у глави, бол у телу, осећај пропасти у свим порама. По глави ми струји само једна реченица, давни цитат који изговорим у тренуцима тешког безнађа: где је нестао свет на мој рођендан.
Заиста. Где је нестао мој свет? Где је школа у коју верујем? Како је подривено уверење у снагу образовања? Ко је деци одузео будућност, сигурну и стабилну, и заменио овим што само на папиру постоји, где их лицемерно гурамо, тражимо успех, оцене, напредак…
Министар каже: образовање је роба.
У овом тренутку, министар то мора да зна, роба из његовог ресора није здрава за децу. Направимо једно поређење вођени идејом министра. Сви смо некад куповали на пијаци. Рецимо, паприке за туршију. Сложене у дубоку кутију, делују лепо, једре су, свеже, уједначене. Платимо их и стигнемо кући, али, када разгрнемо прве редове, нађемо свашта. Недозрело, криво, натруло. Ко је крив? Онај који свесно вара или онај који наивно верује? Чије је тржишно право угроженије, ко нема изграђен етички став, ко се огрешио?
Министар каже: ако вам се не свиђа, идите у приватне школе.
Значи, ако су ми паприке лоше, нема рекламације, сама сам крива, једи и ћути. Јер министар захтева и ћутање. Ако се буниш, ти си издајник тржишне идеје о неприкосновеној владавини једино признатих вредности: новца и лојалности.
Министар неће да прича са народом из своје базе, неће да чује шта је проблем, неће да зна како деца не умеју да говоре, сабирају и трче. Јер ми нисмо колеге. Ми смо подређени који треба да слушају и извршавају, крију главу од стида пред децом и родитељима, верују како не могу ништа јер никад и није било боље. Треба нам убити и утисак да се питамо за било шта. Ћути, продаји робу иако није неки квалитет, ако нећеш, има ко хоће, убрзано се школују и јуришају на наша места.
Срамота је што од школе имамо само идеју, а ни око ње нисмо сложни.
Срамота је што дозвољавамо да се о нашој деци говори као о роби.
Срамота је што нам је образовање постало сувишно.
Губимо генерације прегањајући се око базичних истина. Немамо снаге, ни воље, ни визије како да школу учинимо пристојном. Везујемо се за политичку струју, бранимо је до крви, уместо да захтевамо квалитет за своју децу, дугорочну стратегију, извесност, једнаку доступност образовања, достојне кадрове, способне руководиоце са визијом.
Ћутањем, мирењем, дизањем руку, немањем појма, немешањем, довели смо сопствену децу до неписмености. Нису они криви што не знају шта је плима. Нису криви ни они будући којима ће предавати приучени. Ми ту децу гурамо у школе и жмуримо док им се, уместо реформе система, нуди место на трговачком рафу. Нису деца крива што су своје активности прилагодили датом обрасцу бескичмене колотечине, па уче колико морају, заборављају чим стигну и гледају како ће побећи. Деца су паметнија од нас. Чувају се од оштећења. Криви смо ми.
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца
