Način na koji ljudi sada odgajaju decu razlikuje se od načina na koji su to činili pre 30 godina. Roditelji su danas daleko oprezniji kada je reč o bezbednosti i zdravlju dece. Da li je to dobro ili loše, zavisi od mnogo faktora. Sterilno okruženje za dete može biti jednako opasno kao i preterana izloženost virusima i bakterijama.
Pored preterane brige za decu, još je mnogo drugih stvari koje roditelji danas rade drugačije, a možda ne bi trebalo.
Lično, nisam pobornik teorije da su naši roditelji sve radili bolje nego mi, ali verujem da ima stvari koje bismo mogli od njih da naučimo.
1. Dete nije bilo centar sveta
Sećate se sigurno da, kada smo mi bili deca, nije se sve vrtelo oko nas. Znali smo da smo svojim roditeljima najvažniji i da bi sve učinili za nas, ali smo morali i da cenimo vreme koje su oni izdvajali za sebe. Danas, verovatno zbog griže savesti koju imaju što deca mnogo vremena provode u institucijama (škole i vrtići) roditelji pokušavaju da taj nedostatak nadomeste ispunjavanjem svih želja, nekad na uštrb svojih potreba.
Deca treba da shvate da se svet ne vrti oko njih, jer ako to ne shvate u detinjstvu, kasnije će se sa tom činjenicom teško pomiriti.
2. „Ne mogu da ga nateram“ nije postojalo
„Ne mogu da ga nateram da ode u krevet pre 11 sati.“
„Ne mogu da ga nateram da skloni iza sebe kad ruča.“
„Ne mogu da ga nateram da izađe napolje, po čitav dan igra igrice.“
Osim što sve ovo nije dobro za njihovo zdravlje i navike, nije dobro ni za odnose u porodici. Da li možete da zamislite svoje roditelje da ovako nešto izgovore? Da se razumemo, ja verujem u dogovor u porodici, ali ne verujem u „ne mogu da ga nateram“. Jer – i ne treba da ih teramo. Treba da im usadimo navike.
3. Naši roditelji su nam više verovali
Da li zato što nisu imali izbora ni načina da nas prate ili zbog toga što je tada bilo manje opasnosti, tek roditelji nekad nisu u svakom trenutku znali gde su im deca. Mobilnih telefona nije bilo, ali je brige nekako bilo manje nego što je sad ima. Sa prijateljima smo bili napolju do kasno, često roditelji nisu tačno ni znali gde. Bilo je važno da dođemo u dogovoreno vreme i to je sve. Čini se da je taj odnos poverenja bio daleko zdraviji od današnjih navika uhođenja i neprestanog zivkanja. Jednom sam pročitala da deca duplo češće gube život u avionskim nesrećama, nego što bivaju oteta. Možda je ipak red da se malo opustimo…
4. Nisu od dece očekivali da budu genijalci
Deca su učila socijalne veštine i razvijala svoju kreativnost. Nisu morali da znaju da čitaju u vrtiću, niti da sabiraju do 20 pre škole. Naravno da je taj period ranog učenja najvažniji, ali tada zadatak roditelja nije da decu teraju da nešto nauče, već da pokušaju da prepoznaju talenat kod deteta i pruže mu šansu da se razvija kroz igru, svojim tempom.
Možda najvažnije prave lekcije u ranom uzrastu za decu su kako zaslužiti i pokazati poštovanje, kako pronaći i ceniti prave prijatelje. Takmičenja u ranom školskom uzrastu kod dece uglavnom izazivaju samo stres i anksioznost.
5. Učili su decu manirima
Mnogo dece i adolescenata danas ima dobre manire. Ali je, čini se, onih koji ih nemaju više nego ranije. Nove načine vaspitanja mnogi su shvatili doslovno, pa su to da decu treba poštovati pogrešno shvatili, verujući da decu ne treba vaspitavati. A pomalo je tako bilo i lakše. Zato danas imamo više dece bez manira nego ranije. Dece koja veruju da je u redu ne reći dobar dan, podsmevati se, ne poštovati nastavnike, komšije, pa ni roditelje. Oni za to nisu krivi, niko im nije pokazao bolje.
6. Zajednička večera i ručak nedeljom su se podrazumevali
Da li je to tada bilo svesno, jer su želeli da sačuvaju zajedništvo i sa decom provedu kvalitetno vreme, ili je prosto bila navika koju su svi sledili, tek porodične večere nisu bile pod znakom pitanja. Nije jeo ko je kad stigao, već su svi večerali zajedno. Nažalost, danas izlasci sa prijateljima, poslovne večere, treninzi, razne dodatne aktivnosti, staju na put ovoj najvažnijoj – zajedničkom vremenu provedenom sa porodicom.
Možda niste znali, ali deca koja večeraju sa roditeljima imaju manje šanse da pate od anksioznosti i depresije. Uz to, postižu bolji akademski učinak i nemaju mentalnih problema.
7. Deca su imala svoje obaveze u kući
Sigurno se sećate da se od vas nekad očekivalo da ne možete otići u školu ili da se igrate ako krevet nije zategnut a sve igračke na svom mestu? Danas je to retko slučaj. Obično će mame reći – namoraće se kad poraste, neka uživa sad. Ipak, male obaveze u detinjstvu čini da lakše prihvatimo one velike koje nas neminovno čekaju. Dakle, drage mame, ne činite uslugu svojoj deci štiteći ih od obaveza i kućnih poslova. Vi time odbacujete šansu da ih naučite samostalnosti i odgovornosti.
8. Roditelji su nekad mogli da disciplinuju i tuđe dete
Sasvim je nezamislivo danas da komšija održi lekciju vašem detetu. Nije njegovo dete, nije njegova stvar i otkud mu pravo? Ranije nije bilo tako. Svi su brinuli o svima i nije bilo ništa neobično da mama drugara iz komšiluka izgrdi i svoje i komšijsko dete zbog nekog nestašluka. I niko se nije zbog toga ljutio niti smatrao to nepriličnim.
9. Sve je bilo mnogo jednostavnije.
Ovo zvuči uopšteno. Zapravo i jeste. Ali sve jeste bilo jednostavnije. Deca su se igrala sama, osmišljala svoje igre, provodila vreme u zajedničkoj REALNOJ igri, umesto u virtuelnoj koja je prisutna danas. Neko će reći da je to drugo vreme i da treba da prihvatimo nove stvari. Ja u to ne verujem. Verujem da nam treba ravnoteža. Ravnoteža između časova klavira, engleskog, fudbala i prave, realne igre koju deca sama vode.