Да ли се од деце учи? Да, свакодневно. Само их треба пажљиво посматрати и слушати. Они немају притворност одраслих. Импулсивни су и у томе лежи сва искреност овог света.
Сећам се једног догађаја од пре петнаестак година.
Ненад је у наше одељење дошао у шестом разреду. Био је две године старији од остале деце. Због несрећних околности у породици кренуо је годину дана касније у школу, а онда је шести разред понављао. Дакле, стиже са стигмом понављача. Ромског је порекла. Још једна препрека да постане равноправан.
Посматрам га првих дана. Ненад је лепо дете, стасит, изразито црних бистрих очију. Хода полако и усправно, са неком урођеном дозом отмености у покретима. Иако има петнаест година, делује као одрасли мушкарац. Са осталом децом у разреду се дружи, али увек има неку уздржану дистанцу. Не јури по учионици, не виче. Најчешће седи, миран и сталожен, разговара ако има саговорника, или, једноставно, стави руке под браду, гледа право и ћути. Смеје се здраво, ведро, целим лицем.
Шести разред пролази без већих проблема, осим лоших оцена, јер Ненад слабо учи, а одговара само кад мора. Једног дана ми пријављују: твој Ненад пуши у WC-у. Одлазим да га нађем, бесна, и питам да ли је истина то што сам чула. Он одговара: јесте. И гледа ме право у очи. Добија казну, не буни се, не пориче, не каже како није знао за забрану, како није он крив. Не лаже себи у корист. Ја остајем збуњена над лакоћом срећног краја.
На самом почетку седмог разреда дешева се инцидент. У току великог одмора долази један од мојих најбољих ђака, уплакан, и жали се да га је Ненад ударио. Изненађена сам јер Марко је мирно дете, добронамерно и насмејано, омиљено у разреду. Питам га зашто је дошло до туче, али он не жели да ми каже. Позивам Ненада. Признаје да је ударио Марка, али ни он неће да објасни разлоге сукоба. Стоје обојица испред мене и ћуте. Не помажу никаква питања, лукавство, нити искуство из сличних ситуација. Разоружана сам. Смирујем Марка, позивам родитеље и шаљем га кући, а Ненаду заказујем разговор после часова. Посматрам одељење. И ту је све неприродно мирно. Нема узбуне, препричавања, ни тумачења.
После часова седам са Ненадом у празну учионицу и чекам објашњење, а он ми каже:
– Видите, разредна…Када сам дошао код њих у одељење, ја сам им рекао шта не смеју да ми раде. Марко је то радио.
– Зашто ми се ниси јавио? Зашто се ниси жалио?
– Нису то, разредна, ваша посла. Ви сте жена. Срамота је.
Пола сата се разговор вртео у зачараном кругу мојих питања, али без одговора. На крају, кажем Ненаду да ће због туче имати приличну казну, а он каже: знам. И гледа ме право у очи. Само то каже: знам. И даље ћути. Миран, суздржан и далек.
Сутрадан ујутру, пре првог часа, у ходнику ме чека Марко са оцем. Из оца севају варнице, говори о томе колико се он и супруга труде да од њега направе честитог човека, колико учествују у његовом образовању. Не може да верује да је њега, таквог какав је, пристојног и васпитаног, неко без разлога ударио. Јер Марко ни код куће, очито, није објаснио који су узроци сукоба. Покушавам да умирим оца, али безуспешно. Он захтева да разговара са Ненадом. Знам да је неопходно да ту буду и Ненадови родитељи, али то је немогућа мисија јер их за годину дана нисам успела дозвати до школе. Ипак одлазим по њега. Успут му објашњавам где и зашто идемо, а он ћути и хода поред мене као да се све то њега не тиче. Стајемо наспрам Марка и његовог оца, ја напета и жељна мирног расплета, а Ненад усправан и потпуно сабран. Причам како је туча недопустива и како постоји утврђено правило да се разредни старешина позове када постоји неки сукоб. Ненад ме прекида и сасвим одсечно, разборито и полако, гледајући Марковог оца право у очи, каже:
– Слушајте…ја њега јесам ударио.
– Зашто? Какав је то начин? – Марков отац започиње повишеним гласом.
– Ударио сам га. Зна он зашто. Све сам им давно објаснио – каже Ненад и глада у Марка који је спустио главу и делимично се сакрио иза оца. – Ниси смео то да урадиш.
Ненад на тренутак ћути, сагиње главу, а затим, потпуно мирно подиже поглед и каже:
– И опет ћу га ударити само ако то понови.
Марков отац је заћутао. Погледао у своје дете и послао га на час. Ја сам Ненада одвела пред наставничку канцеларију. Када сам се вратила, оца више није било. И никада више о томе нисмо причали. Разумели смо се сви четворо. А у разреду више никада није било незгода ове врсте.
До данас нисам утврдила ко је у овом сукобу био жртва. И данас се питам да ли сам требала нешто другачије урадити. Али, некако, кад сам сасвим поштена према свему, ипак сам од Ненада нешто научила. Марко је, огрнут својом ушушканом свакодневицом, помислио да му је све дозвољено и да је довољно заштићен. Ненад је био препуштен сам себи. Био је две године старији и за толико озбиљнији. Животне околности су га још додатно умудриле. Објаснио је шта је у његовом свету недопустиво. Марко је немилосрдно газио по томе. Одбранио се онако како је умео. Признао је то без околишања и лажи, потпуно свесно и без потребе да се правда. Прихватио је казну без роптања. Био је човек са својих шеснаест година. Чини ми се, частан човек. Са достојанством у погледу и ставу.
Да ли је трпљење дозвољено? Која је граница трпљења? Како изаћи из оквира који те меље и вређа ако систем твоју бол не препознаје? Ако је омаловажава? Како се одбранити ако си сам?
Требају нам овакви одговори у овом времену насиља. У овом времену када су многа деца жртве насиља. Када трпе преко граница могућег, а затим се бране, па кажемо да је њихова одбрана неадекватна. Могли су потражити помоћ. Од кога?
Требају нам овакви одговори када су и многе жене жртве насиља, када нам двадесетак жена годишње буде убијено, а ко зна колико њих претучено и злостављано у тишини своја четири зида.
Где је граница трпљења? Ко су судије?
Аутор: Биљана Васић, наставница српског језика из Шапца