Борба за трон, када су деца у питању, почиње још од рођења. Маме упоређују тежину и дужину тек рођених беба, па колико напредују по месецима, када је дете почело да седи, говори прве речи, прави прве кораке…
У паркићима чујете разговоре младих родитеља који стално лицитирају “успехе” својих малишана, покушавајући једни другима да покажу супериорност њихових малих генијалаца у односу на њихове вршњаке. Тако сам недавно чула да се са похађањем многобројних активности започиње већ од 2 године, да би се дошло до тога да родитељи детета од 4 године имају густ распоред, са целодневним обавезама, од понедељка до суботе, у коме једва да стижу да га превезу од једне до друге.
Све те активности појединачно су сјајне, лепо и квалитетно осмишљене и на свакој њихово дете има прилику да се развија и учи нове ствари. Оно што је по мом мишљењу спорно, јесте да се поставља питање на које ми је тешко да нађем довољно добар одговор, а то је:
КАДА ЈЕ ТО ДЕТЕ САМО ДЕТЕ?
У ком то делу дана, недеље, месеца, године оно има прилику да се спонтано игра својим луткама или аутићем, да трчи и испробава своје границе у необавезно смишљеним играма са децом на игралишту?
За какав би то живот све те развојне активности требалo да га припреме?
Такав тренд поласком детета у школу се само појачава, јер тада се већ уводе оцене и њено величанство петица као неприкосновена мера вредности детета. Дете у жељи да не изневери очекивања својих родитеља улаже пуно труда да досегне све оне висине које наслућује да треба да освоји. И неко време заиста и успева у томе, родитељи су срећни, а када су родитељи срећни, срећно је и дете, јер је вољено и прихваћено, јер је најбоље.
С временом захтеви постају већи, предмета је више и градива је више, тренинзи, часови језика, а дете би мало да изађе напоље са другарима да се игра кликерима или возика бициклом.
Тада долази до првих сукоба са родитељима, они инсистирају на томе да се мора пратити постављени тренд и да се не сме брукати пред одељењем, учитељицом, наставником. Деца се у овим ситуацијама најчешће опредељују за једну од две могућности.
Прва могућност је када дете почиње да улаже додатни напор да постигне очекивања родитеља да мора и треба да буде најбољи, гуши своје жеље и потребе и даноноћно носи тај терет на својим леђима. Стално га прати осећај недовољности, повлачи се у себе, а његово самопоуздање је све ниже, јер му се чини да шта год да ради, да то није довољно добро. Дугорочно такво дете израста у особу пуну несигурности и страхова, са жељом да стално задовољава туђе потребе, али не и своје.
Друга могућност коју поједина деца бирају јесте бунт, почињу намерно да крше правила како у школи, тако и код куће и тада долази до озбиљних сукоба са родитељима. Деца контрирају родитељима, бирају проблематично друштво, окрећу се ризичним облицима понашања. Све у жељи да својим родитељима покажу да неће да буду оно што они желе, а с друге стране и да привуку њихову пажњу и укажу им на своје аутентичне потребе које су хронично незадовољене, а то су прихватање и безусловна љубав родитеља.
Неостварене амбиције родитеља су огроман терет за њихову децу који прави раздор у породици и уназађује однос између детета и родитеља. Стога је важно да родитељ са собом направ разлику између личне амбиције и љубави и жеље за реализацијом пуног потенцијала свог детета.
Суштина се може изрећи у свега неколико речи и за то бих цитирала речи психолошкиње Мјуријел Џејмс која каже да су 4 основне функције родитељства да децу науче да:
● мисле
● воле
● раде
● уживају
Да науче да мисле могу само ако се трудимо да им не намећемо своје ставове и начин посматрања света, него им помажемо да сами тумаче све што их окружује.
Да воле им можемо показати личним примером и односом са њима самима, партнером и осталим члановима уже и шире породице. Где ћемо показати шта је то разумевање и подршка, љубав и заштита.
Да раде ће почети да уче код куће, а наставити у вртићу, школи, факултету, тако што ћемо их учити преузимању личне одговорности за добро и лоше што чинимо, а и тако што нећемо обавезе извршавати уместо њих и за њих.
Да уживају треба да науче посматрајући нас који као одрасли умемо да се заиграмо онако искрено дечји и опонашамо њихову спонтаност.
Аутор: Александра Крстић-Јовић, мастер педагог