Ноћни страхови се обично јављају од четврте до дванаесте године (најчешће до шесте) и углавном се губе у пубертету. Често су повезани са сепарационим проблемима код деце.
Током ноћног страха дете се нагло усправи широм отворених очију, са погледом пуним страха и панике, уз врисак, знојење, убрзано дисање и лупање срца. Изгледа дезорјентисано, не препознаје родитеље, потпуно је збуњено, па уместо буђења које може додатно да уплаши, треба утешити дете.
О поремећају спавања говоримо када проблеми са спавањем ометају свакодневно функционисање. Парасомније (ноћне море, ноћни страхови и месечарење) су чешће код деце, нарколепсија (неконтролисани напади спавања) и хиперсомнија (прекомерна поспаност) код адолесцената, а несаница код одраслих.
Диференцијално дијагностички је најбитније искључити епилепсију. За разлику од епилептичних напада који су неуролошког порекла, ноћни страхови су психолошког, а ако педијатар процени корисно је урадити ЕЕГ налаз и искључити органски узрок.
Ноћни страх је поремећај спавања који се обично јавља у нон-РЕМ фази спавања, а могу га пратити други поремећаји спавања (ноћна енуреза (умокравање), ноћне море, месечарење). Јавља се у првој половини ноћи и траје од 5 до 30 минута, након чега дете наставља нормално да спава и ујутру се ничега не сећа (за разлику од ноћних мора). Током ноћног страха дете се нагло усправи широм отворених очију, са погледом пуним страха и панике, уз врисак, знојење, убрзано дисање и лупање срца.
Изгледа дезорјентисано, не препознаје родитеље, потпуно је збуњено, па уместо буђења које може додатно да уплаши, треба утешити дете.
Ноћни страх се јавља у отприлике исто доба ноћи, па већина стручњака саветује превентивно буђење непосредно пре тога. Сматрам да је боље решење „дежурати“ у близини у то време (јер се дешава да дете мирно преспава целу ноћ), нежно мазити дете и певати умирујућу песмицу, у сваком случају бити ту и пратити невербалне знаке. Најбоља је превенција у смислу одласка на спавање у исто време, опуштајућих садржаја пре тога (без цртаних филмова поготово оних са узнемирујућим садржајима а нарочито без компјутерских игрица).
Треба дозволити детету да само изабере играчку са којом ће спавати (такозвани прелазни објекат) и урадити вођену асоцијацију или увод у сан: лећи поред детета уз коментар: „волела бих да сањамо исти сан, да ја будем са тобом у сну…“ и изабрати неко лепо место које је познато детету а не укључује на пример успомене на блиске људе којих више нема.
Иако све то изгледа трауматично и за дете и родитеље, нема потребе за лечењем ако не траје дуго и ако не утиче на нормалан живот. Наравно, треба помоћи детету, а лакше се утврђује узрок немира ако се посматра дечија игра или цртеж. Деца су маштовита, тешко праве разлику између реалног и имагинарног, па су им такви и снови.
Важно је да што мање буде изложено утицају ТВ-а и цртаћа, а што више да се игра правих, класичних игара нарочито у природи. Бројни су узроци који доводе до појаве ноћног страха.
Треба пратити током дана шта узнемирава дете, питати како је код другара, причају ли о сновима и чега се боје, јер деца знају да преузму туђе страхове. Често је одраз дешавања у фамилији (губици и очекивани губици), свађе родитеља, рођења брата или сестре, одвикавања од пелена, сукоба у вртићу и сл. Да би мирније спавало, дете треба научити да каналише вишак тензије током дана.
Деца (пред)школског узраста су врло сугестибилна, реагују на туђе приче, па је у пракси најкорисније следеће: родитељ треба да пита чега се дете највише плаши, па да подели са дететом своја искуства, али не у смислу додатног застрашивања нити саветовања већ уз начин превазилажења тог стања, тако да дете разуме.
Корисно је поделити са дететом како су се родитељи плашили кад су били у тим годинама (причати обавезно у првом лицу једнине), па је нпр. мама једног дана решила да изазове чудовиште које је кварило сан уз речи „ако нешто заиста постоји нека се појави сад, а ако не, онда не постоји“, чекала је, чекала и није се ништа десило. Добро је имати чувара сна који има магичну моћ (на пример неки мач и сл.), то приказати као тајну која се не каже наглас. Важно је бити смирен јер се страх често учи по моделу. Обично су страхови везани за сепарациони проблем код деце.
Детету треба понудити мир, сигурност и стабилност, сигурни темељи су најбоља гаранција да га ветрови живота неће одувати. Ако има мирну луку у коју може да се врати, лакше ће истраживати свет око себе.
Шта не треба чинити:
– потцењивати или умањивати страх детета („није то ништа“, „није ваљда да се плашиш, ниси беба“),
– исмевати га шаљиво препричавајући другима шта се десило,
– истицати разлике по полу („дечаци су храбри, они се никад не плаше“),
– гурати и терати дете да се суочи са страхом када за то није спремно, форсирати га.
Шта треба чинити:
– пружити детету емоционалну подршку, загрлити га и утешити, пољубити и помазити,
– разговарајте отворено о начину превазилажења сопствених страхова из детињства,
– прихватити страх као реалан, помоћи му, објаснити да дише дубоко, да замисли чудовиште у шаљивим ситуацијама,
– водити рачуна које цртаће гледа, разговарати о томе, нек проводи што више времена на отвореном,
– избегавати породичне расправе пред децом,
– ако жели да остану одшкринута врата или упаљено светло, омогућити му то, али имати у виду да никако није решење да дете спава заједно са родитељима,
– подржати дете да се постепено суочава са страхом онолико колико оно то жели и када жели, без пресије.
Јасна Булајић-Степановић, психолог-психотерапеут, психолог Менсе Србије, jasnab@mensa.rs