Већ неколико дана трају протести у Пољској због закона који ограничава женама право на абортус. Овде се, пре свега, ради о прекидима трудноће у оном случају кад дете има неки генетски поремећај. Лично, то ми је одувек био највећи страх јер сам противник абортуса (када се о мени ради) и не знам какву бих одлуку донела у таквој ситуацији.
Оно у шта сам потпуно сигурна јесте да, оној жени која донесе одлуку да прекине трудноћу – ниједна држава или суд то неће забранити. Напротив, она ће тражити начин да то уради мимо процедура, што ће је довести у још ризичнију ситуацију и потенцијално угрозити и њен живот. То показује сав бесмисао оваквих закона. Али да заборавимо на тренутак на Пољску и вратимо се на наше друштво чији чланови обично или категорички негирају право жена на абортус или га бране без обзира на све. Али није све црно и бело.
Не мислим да женама треба забранити прекид трудноће.
Али не мислим ни да је начин на који им се пружа подршка исправан. Кампање којима се гласно бране права на абортус обично су врло плитке и једностране, а слогани попут „моје тело – мој избор“, „слобода да одлучујем за себе“ веома су опасни. С једне стране, женама које су остале у другом стању у браку у ком трпе насиље или оне чија је трудноћа последица силовања већ су претрпеле ужасан притисак, осетиле бол и немоћ да донесу било какву одлуку. И сад би држава, која их својим законима није заштитила онда кад је требало – да им каже шта смеју и не смеју да раде? Боље је да не покушава.
Исто важи и за малолетничке трудноће. Сексуално образовање у школи не постоји, у кући је обично табу тема и о томе нема разговора, али се врло експлицитне сцене у ријалити програмима свакодневно гледају у милионима домова и у томе нико не види ништа спорно. И онда, када дете које долази из средине у којој сексуална едукација не постоји остане у другом стању, обично сав терет осуде друштва пада на њена леђа. Мушкарац може само да окачи орден јер је посао обавио како треба. Прекид трудноће у таквим околностима, млада жена види као једину опцију.
Ипак, постоји и друга страна медаље. А то је да, заправо, већину прекида трудноће чине оне „десило се“ трудноће. Да је велики број жена које кроз абортус прођу више пута у животу управо због оваквих кампања које им прекид трудноће представљају као нешто потпуно нормално, готово као рутинску ствар. Да се ниједна та кампања готово никад не позабави едукацијом, не говори о томе да је абортус крајње ризична процедура, да је последња опција, да није право које треба користити увек кад можеш, као купон за попуст пред истек рока.
Да је оно „десило се“ сасвим валидан одговор. Једном у животу. Кад видиш да може да се деси и онда кад се не надаш. А да после тога отвориш четворо очију да се више никад не би десило, док не пожелиш.
Да се на абортус не иде као на вађење зуба, да се срчана радња беби успоставља већ у 6. недељи трудноће (некад и пре) и да је то већ нови живот.
Да абортус има врло често и озбиљне психолошке последице.
Да је разлог за абортус често притисак околине или партнера или страх од осуде, па им се то право понекад толико снажно промовише, да помисле да је то једини исправан пут.
Са промовисањем права на абортус треба бити опрезан исто колико и са забраном абортуса. Јер и једно и друго могу имати потпуно супротне последице од оног што су иницијатори желели да постигну – једни да по сваку цену сачувају трудноћу, а ови други да по сваку цену сачувају права жена да прекидају трудноће кад и колико желе.
Не требају нам ни забране ни борци за права жена на абортус. Треба нам друштво које ће створити атмосферу где је било какав напад на жену незамислив, држава која ће створити сигурну средину за жену која жели да изађе из лошег брака и треба нам ЕДУКАЦИЈА.
Абортус је последица, решење треба тражити у узроку.
А. Цвјетић