Талентована глумица говори о свом доживљају дивног и непоновљивог искуства родитељства.
Глумица Вања Ејдус, остварила је низ запажених рола – пре свега у позоришту, где је махом добијала главне улоге у комадима веких писаца. Последњих година бави се и педагошким радом, односно држи часове глуме за децу, али и одрасле. За себе може да каже да је реализовала већину својих снова, и да се остварила не само у свом послу већ и у приватном животу, пре свега као мама. Ипак, њен идеал је живот без журбе и тензије, свет у ком се на прави начин вреднују оне ствари на које све више заборављамо – игра, машта, креативност…
Да сам се родила у неком другом животу, волела бих да сам мама са шесторо деце… да ходамо стално боси, ловимо рибу, лежимо на сунцу, мазимо се, трчимо морском обалом… слане косе, чупави и безбрижни. Овако, имам једну ћерку, зове се Сана, има четири године. Живимо у центру загушљивог града, једемо храну која је углавном нездрава, а и када се трудимо да је здрава, нисмо сигурни да ли јесте. Рибе су отроване, месо напуњено антибиотицима, воће прскано, а сокови и млеко сумњиви. Нисмо босе, а ни чупаве. Не трчимо по морској обали, већ од парка до обданишта. Она је безбрижна, ја нисам. Јер, свет гори од глади, ратова, немаштине и отуђености. Сви су у трци. За успехом, славом, новцем… само грабе, јуре, хрле.
Већ дуго радим са децом и изненађена сам количином обавеза које имају већ са девет, десет година. Родитељи их развозе са глуме на математику, па на енглески, па на гитару, па на фолклор, па на балет, па у музичку школу, па на јахање… Питам се стално зашто је то тако. Хоће ли зато деца бити срећнија, успешнија, богатија? Хоће ли бити бољи и квалитетнији људи ако буду тако рано савладала све те вештине? Када се она ИГРАЈУ?
Ја сам се као мала стално и само играла. И моје дете улази у године (а то је само четири) када БИ ТРЕБАЛО започети са активностима. Да ли, колико тога, где, шта има смисла, шта нема, ко је квалитетан, колико то све заједно кошта, треба ли то све њој… То су дилеме које ме тренутно муче. И, да! Данас је кренула на ритмичку гимнастику. Она је била срећна, и ми смо. После ће можда на енглески, а можда и на цртање, па у школу… После долази дилема у коју школу: једна не ваља јер је снобовска, друга јер има пуно дроге, а у трећој слушају превише народњака. У једној се учи француски, у другој немачки. Једна више није на добром гласу, иако је некада била, а у другој нема целодневне наставе. Да ли се рођендан слави у играоници овој или оној, потпуно је свеједно – све су безличне, и сви рођендани су исти. Да ли је торта у облику Кити Маце, срца или Снежане? Сутра ће бити – има ли иПхоне или иПад, ове или оне патике…
Зашто се све тако закомпликовало? Ја нисам тако мала ишла ни на једну активност, ишла сам у школу која ми је била најближа кући, рођендан сам увек славила код куће (ох, шта бих дала за кућне рођендане), торту и кифлице ми је правила бака – и нису били никаквих облика, али су били много укусни, лизала сам са варјаче шлаг и умућена јаја, није ме било брига ко има какве патике, и највише сам волела да ми дође другарица и да се по цео дан играмо. И поред тога, радим посао који највише на свету волим, знам енглески, активно се бавим спортом, обожавам да читам књиге, комуникативна сам (нисам чак ни у обданиште ишла), завршила сам најтежу гимназију и факултет, а и постала сам мама.
Е, због свега тога, страшно ми је важно да се моје дете игра. Јер, све друго ће доћи, али време за игру ће можда проћи. Увела сам је у предиван свет маште, и она ми целим бићем то узвраћа.
Наравно, знамо сви (да ли заиста знамо или мислимо да знамо?) да је дете најважније волети, да му треба постављати границе, да га треба можда и казнити, да га треба мазити, да га треба хвалити, понекад и критиковати, да га треба усмеравати, да га треба правилно хранити, социјализовати, васпитати, образовати… А да ли се сећамо да се треба са њим и играти и пустити га да се игра? Развијати му машту и дати му крила.
Оставити му детињство за оно чему оно служи. Њему. Да се игра.
Нама да га хвалимо, да би цветало.
Извор: yumama.com