Kroz vekove iskustvo potvrđuje da dobar primer koji na uvid deci pružaju roditelji i vaspitači jeste najdelotvorniji činilac vaspitnog delovanja na mlade.
Radovao sam se kad god sam upoznavao roditelje koji su bili posvećeni kontinuiranom trudu i oblikovanju ličnosti svoje dece. Zapazio sam da oni pažljivo i sa interesovanjem posmatraju igre i druženje svoje dece sa vršnjacima iz škole i okoline. Ne ustručavaju se da nastavnika pitaju o kvalitetu druženja svoje dece sa vršnjacima u školi. Od njih sam slušao da kod kuće uvek pažljivo slušaju šta im deca govore o događajima i o ličnostima koje upoznaju. Trude se da na brojna pitanja svoje dece odgovore sa pravom merom, znajući da deca brzo slede i njihove postupke i njihovo mišljenje. Divio sam se njihovoj odlučnosti da svaki slobodan trenutak posvete porodici, mada nisu zanemarivali ni prijatelje, ni svoje profesionalne zadatke, pristupajući svim segmentima života trezveno: dogovorno, odgovorno, planski. Zapazio sam da su to ljudi koji pažljivo i realno planiraju sve svoje dnevne aktivnosti. Kada god sam u školi razgovarao sa ovim mudrim roditeljima o njihovoj deci, oni nisu bili užurbani, premda sam znao da imaju brojne obaveze i teškoće sa kojima se većina roditelja danas neminovno sreće. Nažalost, nisam upoznao mnogo ovakvih roditelja.
U poslednjoj deceniji zapažam da sve više roditelja posećuje školu da bi u suretu sa nastavnicima pre svega saznali kakav je uspeh deteta: najviše ih interesuju njegove ocene, eventualno izostanci sa časova i disciplina. Ili se ustručavaju, ili nemaju vremena ni želje da pitaju nastavnike kako su im deca u školi raspoložena, da li se i kako druže sa vršnjacima. Najviše ih uznemiravaju niže ocene od onih koje očekuju. Ne skrivaju da strahuju zbog mogućeg nižeg proseka ocena na kraju školske godine ili, što je još gore, na kraju školovanja. U kontaktu sa nastavnicima zapaža se da su veoma užurbani. Često ne skrivaju ni da su zabrinuti za egzistenciju svoje porodice.
Sve češće roditelji ne stižu da budu skoncentrisani na ličnost deteta i način na koje ono provodi vreme van škole. Razlozi su mnogobrojni: prekomerne poslovne obaveze ili materijalne teškoće koje nastaju usled nezaposlenosti, neredovnih i slabih prihoda roditelja… Zabrinuti, nervozni i često depresivni roditelji sa detetom retko i površno razgovaraju. Oni prepuštaju detetu da samo pronalazi načine kako da provede vreme posle časova u školi. Lako je zapaziti da deca bez podrške i pomoći roditelja ne uspevaju da pronađu prave odgovore na mnogobrojne nedoumice koje prate njihovo detinjstvo. Zbunjeni su pokušavajući da se nekako orijentišu u događajima unutar porodice i škole. Oni zato često nepotpuno i sasvim netačno tumače postupke svojih roditelja. Najopasnija posledica za nedovoljno vaspitno zbrinutu decu unutar porodice je ako otpočnu da roditelje osuđuju ili vređaju. Uloga veroučitelja, ali i svakog savesnog i duhovno osvešćenog nastavnika je da odvrate decu od pogubne prakse osuđivanja i vređanja svojih roditelja. Arhimandrit Tadej je govorio da je uočio da većina nevolja o kojima su mu ljudi govorili proizilazi zbog toga što su osuđivali svoje roditelje.
Svakako da je najteže deci koju roditelji u potpunosti zanemaruju. Ona najčešće postižu nedovoljan uspeh u školi iz mnogih predmeta. To kod njih stvara osećaj manje vrednosti. Zato gube motivaciju i veru u mogućnost da propuštena saznanja nadoknade. Izdvajaju se iz svojih odeljenja, sve više se druže sa starijom decom problematičnog ponašanja, skloni su „dokazivanju“ koje se vremenom približava ili u potpunosti pripada kriminalnom ponašanju. Nastavnici, školski predagog i psiholog nastoje da „probude“ roditelje čiji je vaspitni rad sa decom izostao. To je, nažalost, često bezuspešno…
RODITELJI I PLANIRANJE AKTIVNOSTI DECE
Zapazio sam da su pojedini roditelji koji su posvećeni vaspitanju svoje dece odlučni u nameri da im potpuno isplaniraju, pa čak i izaberu vrstu vanškolskih aktivnosti.
Preambiciozni roditelji nastoje da izborom dodatnih aktivnosti za svoje dete potvrde njegovu uspešnost i talenat, a da ga istovremeno i udalje od mogućeg lošeg uticaja problematičnih vršnjaka. Uvereni da su učinili najbolje za svoje dete, preambiciozni roditelji uglavnom i ne primećuju kada dete pokazuje da je nezadovoljno i zamoreno vanškolskim aktivnostima koje nije samo i spontano izabralo. Ove dodatne aktivnosti se često odvijaju u zatvorenim prostorijama, daleko od prirode i od obilja kiseonika koji je neophodan za nesmetan rad centralnog nervnog sistema. Preambiciozni roditelji olako zaboravljaju ili potcenjuju činjenicu da decu novog informatičkog doba na časovima u školi svakodnevno veoma zamara navala informacija. Nove pojmove i relacije među pojmovima deca sa naporom usvajaju, jer su oni retko na zanimljiv način predstavljeni, a još su ređe uverljivo povezani sa izvornim dečjim doživljajajima sveta i prirode.
Bilo bi najkorisnije kada bi roditelji učili svoju decu da samostalno i realno planiraju svoje aktivnosti. I, naravno, da u slobodnom vremenu sami biraju dodatne aktivnosti koje osećaju da ih najviše privlače.
Ali, malo je roditelja u Srbiji koji su mogli da od svojih roditelja nauče kako da svakodnevno mudro planiraju svoje aktivnosti. Planiranje i organizacija aktivnosti većina roditelja nije učila ni u školi, pa ne čudi što ovoj značajnoj veštini i navici oni ne umeju da nauče svoju decu.
Nastavnici zapažaju kako je sve više dece koja nemaju izgrađene radne navike. To nikako ne znači znači da su ona zaista lenja. Ona se, pre svega, plaše brojnih zadataka koji im izgledaju komplikovano pošto ne znaju da im pristupe organizovano. Ako se takvoj deci na pravi način i sistematično pomaže (što je nemoguće samo pukim jednokratnim informisanjem o planiranju vremena i efikasnim metodama učenja) tzv. „lenji“ učenici se preobražavaju u motivisane i energične mlade ljude koji brzo napreduju.
Jovan Mrđenovački