Kada se govori o obrazovanju u Srbiji, slika koja se iscrtava daleko je od one koju bi jedna zemlja koja teži evropskim standardima trebalo da prikaže. Dok političke debate i ministarstva uveravaju javnost u reformske napore, stvarnost u učionicama, hodnicima škola i domovima učitelja i đaka priča potpuno drugačiju priču. Decembar 2024. godine zatekao nas je usred sistemske krize u kojoj su prosvetni radnici u štrajku, infrastruktura zapuštena, a deca opterećena do granice izdržljivosti.
Pritisci i represija: Štrajkovi kao način komuniciranja
Godina 2024. biće zapamćena kao period intenzivnih štrajkova i protesta u obrazovanju. Prosvetni radnici u Srbiji obustavili su nastavu više puta tokom godine – najpre u maju nakon brutalnog napada na profesora u Bačkoj Palanci, zatim u septembru i novembru kada su organizovali višenedeljne akcije skraćivanja časova na 30 minuta, a onda i ponovno krajem decembra kada su odbili ponudu Vlade.
Zahtevi nisu bili nerealni: izjednačavanje početne plate nastavnika sa republičkim prosekom, bolja zaštita od nasilja i unapređenje uslova rada. Početna plata nastavnika trenutno iznosi oko 106.000 dinara, što je i dalje manje od prosečne plate u Srbiji i manje od plate nastavnika u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Bugarskoj, Mađarskoj, Rumuniji, pa čak i Albaniji.
Problem nije samo u visini plata. Srbija za obrazovanje izdvaja samo 3,5 odsto BDP-a, što je daleko ispod proseka Evropske unije od 4,7 odsto. To direktno utiče na kvalitet svakog segmenta obrazovnog sistema.
Infrastrukturni raspad: Škole koje se raspadaju dok deca uče
Stanje u školama svjedoči o godinama zanemarivanja. Od ukupno 4.500 školskih objekata u Srbiji, samo jedna trećina zadovoljava osnovne standarde. Opremljenost varira drastično – od samo pet odsto u seoskim do 65 odsto u gradskim školama. Čak 40 odsto škola nema fiskulturnu salu, a deset odsto ne poseduje ni dvorište.
Ovakvih primera ima na stotine širom zemlje. Mnoge škole nemaju osnovnu opremu, zidovi pucaju, instalacije su dotrajale, a o modernim nastavnim sredstvima da ne govorimo. Dok privatne škole nude tablete, pametne učionice i Google Technology Classroom, većina državnih škola jedva obezbeđuje osnovne uslove za nastavu.
Pretrpani nastavni programi: Previše predmeta, premalo vremena
Učenici u Srbiji suočavaju se sa opterećenjem koje je često nemoguće podneti. Od petog razreda osnovne škole, đaci pohađaju veliki broj predmeta – matematiku, fiziku, hemiju, biologiju, geografiju, istoriju, srpski, dva strana jezika, fizičko, muzičko, likovno, tehniku i tehnologiju, informatiku… Lista se nastavlja, a svaki predmet zahteva pripremu, domaće zadatke i učenje.
Nastavni programi nisu prilagođeni uzrastu niti kapacitetu deteta. Umesto da obrazovanje podstiče radoznalost i kritičko mišljenje, ono postaje trka za petice, memorisanje činjenica i stalna borba sa vremenskim pritiskom. Deca dolaze kući iscrpljena, bez energije za dodatne aktivnosti, hobije ili jednostavno – igranje.
Velika odeljenja: Masovna nastava bez individualizacije
Zakon o osnovnom obrazovanju propisuje da odeljenje može imati do 28 učenika, a izuzetno uz saglasnost Ministarstva do 31 učenika. Ovo je smanjenje sa prethodnih 30 učenika, ali i dalje predstavlja veliki broj za kvalitetnu nastavu. U pojedinim beogradskim gimnazijama i srednjim školama godinama su postojala odeljenja sa čak 33-34 učenika.
Prosečno odeljenje u Srbiji ima 19 učenika, što je teoretski prihvatljivo, ali ta brojka sakriva velike razlike. U gradskim školama odeljenja su pretrpana, dok istovremeno u seoskim područjima ima škola sa svega 10 ili manje učenika, pa čak i škola koje rade zbog jednog đaka.
Veliki broj učenika po odeljenju onemogućava nastavnicima da se posvete svakom detetu individualno. U takvim uslovima, oni sa posebnim potrebama, daroviti učenici, kao i oni koji sporije uče – svi gube. Nastava postaje uniformna, prilagođena prosečnom učeniku, a svi ostali ostaju iza.
Smene: Školovanje u dva tempa
U mnogim školama u Srbiji, zbog nedostatka prostora, nastava se održava u dve smene – prepodnevnoj i popodnevnoj. Ova praksa, nepoznata u zemljama Evropske unije, predstavlja dodatno opterećenje i za učenike i za roditelje.
Deca koja idu u popodnevnu smenu dolaze kući uveče, iscrpljena i nesposobna da nastave sa učenjem ili drugim aktivnostima. Njihov biološki ritam je narušen, ručak i večera nisu u redovno vreme, a roditelji teško mogu da usklade svoje radno vreme sa školskim rasporedom.
Projekat celonevne nastave, koji je trebalo da uvede jednosmenski rad u 240 škola, ostao je nedovoljno razvijen. Osnovna ideja – da deca ostanu u školi posle časova i imaju organizovane aktivnosti – ima smisla, ali bez odgovarajućeg prostora, dodatnog osoblja i finansijskih sredstava, to ostaje samo lepa želja.
Teški rančevi: Teret koji deca nose na leđima
Istraživanja pokazuju zabrinjavajuće podatke: čak 60 odsto dece u Srbiji ima probleme sa kičmom, a 22,4 odsto deformitete stopala. Jedan od glavnih uzročnika su preteške školske torbe.
Preporuka stručnjaka je jasna – težina školske torbe ne bi smela da prelazi 10-15 odsto telesne težine deteta. To znači da dete težine 30 kilograma (prosečna težina prvaka) ne bi trebalo da nosi torbu težu od 3-4 kilograma. U praksi, rančevi često teže i po sedam kilograma ili više.
Razlog za ovo nisu samo brojni udžbenici. Deca nose knjige za sve predmete tog dana, sveske, pribor, opremu za fizičko, muzičko, likovno… Sve to se gomila u rancu koji postaje pravna tortura za dečji još nerazvijeni kičmeni stub.
Kada je pre više od 10 godina 179 beogradskih škola dobilo dodatne setove udžbenika koji su ostajali u školi i ormariće za učenike, bio je sjajan početak. Nažalost, projekat je ubrzo prekinut i nikad se nije proširio na celu zemlju. Danas deca opet nose celokupnu „biblioteku“ sa sobom svaki dan.
Posledice nisu samo fizičke. Bolovi u leđima, vratu i ramenima utiču na koncentraciju, umor se povećava, a motivacija za učenje opada. Mnoga deca završavaju na rehabilitacionim vežbama, privatnim pregledima i tretmanima koje roditelji moraju da plate.
Nedostatak stručnog kadra: Odliv znanja iz sistema
Niske plate, loši uslovi rada, nedostatak poštovanja profesije i konstantni pritisci doveli su do ozbiljnog problema – manjka kvalitetnih nastavnika. Mladi ljudi sa završenim fakultetima ne biraju nastavnički poziv. Radije odlaze u privatni sektor gde su uslovi bolji i plate konkurentnije.
Ekonomista Saša Vuksanović ukazuje da zaostajanje zarade nastavnika u odnosu na privredu „može da ukaže na potcenjenost ove profesije u društvu“, što zajedno sa lošim uslovima rada objašnjava nisku zainteresovanost mladih kvalitetnih diplomaca za izbor nastavničke profesije.
U nekim školama angažuju se penzionisani nastavnici kako bi se popunile praznine. Ovo nije održivo rešenje, ali bez sistemske promene u vrednovanju obrazovanja, teško da će se problem rešiti.
Nasilje u školama: Problem koji se ne sme ignorisati
Maj 2024. ostaje u sećanju po brutalnom napadu na profesora Slobodana Zorića u Bačkoj Palanci, kada ga je bivši učenik pretukao u školi. Ovaj slučaj pokrenuo je talas protesta i zahteva za boljom zaštitom prosvetnih radnika.
Vlada je obećala izmene Krivičnog zakonika koje bi prosvetne radnike stavile u poseban status zaštite, ali implementacija ide sporo. Nasilje u školama – bilo vršnjačko ili prema nastavnicima – ne može se rešiti samo strožim kaznama. Potreban je celovit pristup koji uključuje prevenciju, rad sa porodicama, psihološku podršku i stvaranje kulture poštovanja.
Put napred: Šta je potrebno?
Obrazovni sistem Srbije treba hitnu i sveobuhvatnu reformu. Ne kozmetičku, već suštinsku. To podrazumeva:
1. Povećanje ulaganja u obrazovanje – sa 3,5 na bar 5 odsto BDP-a kako bi se obezbeđila sredstva za renoviranje škola, nabavku opreme i adekvatne plate zaposlenih.
2. Smanjenje broja predmeta i racionalizacija nastavnih programa – manje sadržaja, više dubine. Fokus na kritičko mišljenje, a ne memorisanje.
3. Smanjenje broja učenika u odeljenjima – optimalno 20-24 učenika kako bi nastavnici mogli da se posvete svakom detetu.
4. Uvođenje jednosmenskog rada – uz obezbeđivanje dodatnih prostornih kapaciteta i vannastavnih aktivnosti.
5. Rasterećenje školskih torbi – ormarići u školi, dodatni setovi udžbenika i digitalizacija materijala gde je moguće.
6. Podizanje društvenog statusa nastavničke profesije – kroz adekvatne plate, bolje uslove rada i stručno usavršavanje.
7. Izgradnja novih škola i renoviranje postojećih – obrazovanje mora imati prioritet u državnom budžetu.
Zaključak
Škola ne bi trebalo da bude mesto patnje, već prostor rasta, učenja i razvoja. Deca ne bi trebalo da se suočavaju sa raspadnutim toaletima, prenatrpanim učionicama i rančevima koji im uništavaju kičmu. Nastavnici ne bi trebalo da štrajkuju da bi imali plate na nivou proseka, a roditelji ne bi trebalo da brinu hoće li njihova deca biti bezbedna u školi.
Dok godine prolaze, a problemi ostaju nerešeni, gubimo generacije potencijalnih lekara, inženjera, naučnika, umetnika. Ne zbog nedostatka talenta, već zbog nedostatka uslova u kojima taj talenat može da se razvije.
Obrazovanje nije trošak – to je investicija. I dok god se to ne shvati i primeni u praksi, Srbija će ostati zagljavljena između obećanja o evropskom putu i surove realnosti zaostajanja za komšijama koji su taj put već odavno krenuli.
Vreme je da prestanemo da gledamo školstvo kao nužno zlo koje mora da postoji, a počnemo da ga tretiramo kao stub na kome počiva budućnost jedne zemlje. Jer ako obrazovanje propadne, propada i sve ostalo.