Како утешити десетогодишњака који добије тројку из музичког или ликовног?
Оцена није мерило знања, утешна је реченица коју демантује сваки упис у средњу школу и на факултет.
Професор Марија Мишић из Основне школе „Лазар Саватић“, Бранислав Ранђеловић, директор Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања, и психолог Бранка Тишма говорили су у Београдској хроници о томе шта заправо садржи оцена из музичког и ликовног.
Бранислав Ранђеловић напомиње да правила оцењивања прописује Министарство просвете и да наставници примењују те правилнике.
Професор Марија Мишић наводи да ниједан правни акт, односно правилник у оцењивању не ограничава да ученик из неког предмета не може имати јединицу.
Подсећа да су у првом разреду описне оцене, а да су од другог разреда оцене од један до пет.
Шта се учи из музичког
У трећем разреду основне школе ђаци уче извођење музике, деца музицирају певањем и свирањем на најједноставнијим дечјим инструментима, објаснила је професорка Мишић.
Она каже да не значи да ће ученик добити јединицу, ако нема талента за музику.
„Музичка култура у основним школама није ту да од вас да први музичаре и да ви учествујете у неком хору и оркестру, него да кроз музичке садржаје одрадите много важне ствари за развој, као што су моторика, ритмика и све остале способности које једно дете треба да развија“, напомиње Мишићева.
Како се догоди да неко добије јединицу у трећем разреду
Одговарајући на питање како је могуће да ученик добије јединицу из музичког, професорка Мишић каже да то може бити у случају да дете одбија да учествује у некој активности, да каже да неће.
С друге стране, Ранђеловић тврди да је погрешно тражити разлог за јединицу у програму, а да су појединачни случајеви за разматрање.
Шта кад ученици неће да сарађују
Психолог Бранка Тишма каже да има ученика који не желе да раде, одбију да учествују у активностима.
Кад наставник даје оцене, он прави и поређење између ученика. Не може све подједнако наградити. Награђује се труд, наводи Тишма и додаје да она није имала таленат ни за музичко нити за ликовно.
„Немам талента за музичко ни ликовно, али сам имала одличну оцену, јер сам се трудила. Моја највећи домет је било тактирање, потрудила сам се да одрадим добро. Што се тиче ликовног, добијала сам добре оцене јер сам била уредна и вредна“, изнела је своје ученичко искуство.
Није само коначан производ – урађен рад или отпевана песмица оно што се оцењује. Оцењује се и ангажовање, на пример из ликовног је важно да деца разликују боје, да користе различите материјале, користе вештине, не само да би деца нацртала оно што им је задато већ да развијају фине покрете, моторику руке, ситних мишића, то су важни елементи за укупан развој детета, објаснила је Тишма.
Према њеним речима, за музичко је важно не да ђак научи да пева него да разликује звуке и мелодије, да научи разлику између песама, да научи нешто о инструментима.
Када дете каже – нећу
Бранка Тишма истиче да је важна сарадња између учитеља, наставника, родитеља и детета како би кренуло да ради.
„Ако вршимо само притисак на дете да изврши задатак за који се не осећа способно, не воли га, онда мора да му се на други начин приђе заједно са родитељима, са стручном службом да се дете ослободи и да нађе довољно мотивације да се укључи у ту врсту активности“, објаснила је Тишма.
Некад деца не могу да изведу неке ствари, али их наградите за оно што могу, додала је она.
Тишма каже да је оцена и јавна и онај ко даје оцену треба да је и образложи – ти си данас био успешнији. Учитељ мора да буде врло вешт, закључила је Тишма.
Ранђеловић поручује да паравилник оцењивања није строг и да се, рецимо, два различита рада могу оценити истом оценом.
Да вештине буду задовољство
Подсећа на период од пре 20 или 30 година, када су вештине оцењиване описно са А, Б и Ц и да нису улазиле у просек.
„Можда у перпсективи треба размишљати о таквом приступу, да се вештине не оцењују него да то буде факултативно за децу, да њима то буде задовољство, да се вреднују најбитније науке“, закључио је Ранђеловић.
Извор: РТС