При помену имена Добрице Ерића помислимо на стари школски програм, фрулу, ливаду и „Девојку из града“ Мирослава Илића. Преминуо је данас, у 83. години, после дуге болести.
„Стари људи дворе децу и унуке
Лењост је врлина, а поштен рад порок
Властољупци ничу свуда ко печурке
И сваки је нови спаситељ и пророк.“
(Писмо учитељу)
Добрица Ерић (Доња Црнућа, 22. август 1936. – Београд, 29. март 2019) рођен је у кући шумадијских сељака Милоша и Радмиле. Завршио је четири разреда основне школе у Враћевшници поред Горњег Милановца и опробао се у многим занатима. Своју прву збирку песама објавио је 1959. године. Био је песник познат по лирици и родољубивим песмама, прозни и драмски писац који се ослањао на мудрост родног краја.
„И зато
реч Ратар пишите великим словом.
Ратар је, децо, највећи златар
под овим плавим небеским кровом!“
(Ратар)
Дела су му продата у преко милион примерака и преведена на неколико светских језика. Написао је више од стотину књига: неколико романа, 5 књига лирске прозе, 23 књиге поезије, 5 позоришних драма и више од 40 књига песама за децу од којих су неке већ одавно у читанкама.
„Кукуриче петао са плота
Школа то је свитање живота!“
(Песма за школу)
Волео је српску земљу, писао је о детињству, селу, Шумадији, другарству, пољупцу, пркосу, реци Дрини, вашару у Тополи, месецу, страдању народа у рату. Већину својих песама је знао напамет и рецитовао их је „из главе“.
„Мада ми сваки нежни звук прија,
мени је ипак најмилија
Старинска свирка мајчиног гласа
блага к’о жубор речних таласа.“
(Чуо сам)
Шездесетих година је радио на Дечије новине као један од најзначајнијих сценариста стрипова. Ипак, његова највећа остварења у домену стрипа су међу историјским стриповима едиције „Никад робом“ – серија „Блажо и Јелица“ који се баве турском окупацијом (у чувену едицију спадају и „Мирко и Славко“ Десимира Жижовића Буина).
„Плачи, Вољена Земљо и Сузама осветли
мисао која тиња у свакој нашој жељи
Од свих Суза које сад капљу по Планети
најтужније су Дечије Сузе у Мојој Земљи.“
(Плачи, вољена земљо)
Вероватно сте до сад слушали и његове кафанске песме, јер је писао текстове за народну музику: „Рањено је срце моје“ Добривоја Топаловића, „Пролеће ми буди успомене“ Вере Ивковић, „Блузо моја саткана од цвећа“ Лепе Лукић, „Бели граде“ Недељка Билкића, „Разболех се под трешњама“ Мирослава Илића и „Детелина са четири листа“ Светлане Ражнатовић.
„И заљуби се
Цица у принца.
И заљуби се
Принц у Цицу.“
(Заљуби се Цица у принца)
Био је заслужни уметник града Београда и дописни члан Српске академије наука и уметности, а 2013. године је био домаћин Драгачевског сабора у Гучи. Добитник је многобројних признања од којих издвајамо: Младо поколење, Горанов венац, Награда Змајевих дечијих игара, Невен, Вукова награда.
„Кокајте се, кокице
Кога волим, доћи ће
Донеће ми лончиће
И сребрне звончиће!“
(Кокице)
Библиографија Добрице Ерића:
1959. Свет у Сунцокрету
1965. Вашар у Тополи
1966. Стари сељачки календар
1968. Славуј и сунце
1969. Огрлица од грлица – Културни Центар, Нови сад
1973. Торта са пет спратова
1975. Песма о свицима
1976. Долина сунцокрета
1977. Вечни кратковечници
1978. Славуј и сунце – ИРО. Младост, Загреб
1979. Башта са седам ружа
1980. Срицање жене
1980. Лето у Калипољу – ИРО. Веселин Маслеша, Сарајево
1980. Чардак између четири јабуке
1982. Мој друг, Миливојчићев луг
1985. Цунчева вереница
1987. Тако жубори река
1988. Писмо краљици цвећа – Рад, Београд
1989. Рождество ратарево
1989. Крунисање
1990. Бунар за пријатеље
1991. Пужева срма
1991. Еколошки буквар
1992. Сан Гружанске летње ноћи
1993. Језеро Јежева бара
1993. У ватри бисмо, не изгорисмо
1993. Плачи вољена земљо
1999. Разапета земља
1999. Вилина Долина
2002. Пусти пуже рогове – ИП. Рад, Београд
2002. Крунисање – ИП. Рад, Београд
2005. Деца са златом липе у коси
Аутор: Мариа Милојковић