Многи ће се препознати у овом тексту, неки можда увредити, али намера нам није била та, већ да скренемо пажњу родитељима да отворе очи и да предузму конкретне кораке ако примете да дете касни у говорно-језичком, психомоторном и/или социоемоционалном развоју’. Логопед др Наташа Чабаркапа о значају поверења између логопеда и родитеља.
Многи родитељи ме питају:
Зашто моје дете још није проговорило? Зашто се моје дете мучи када нешто жели да каже? Дуго смо већ код логопеда и у третману, а није још проговорило?
Моја питања њима:
Колико сте се бавили својим дететом? Колико је времена проводило поред телевизије, таблета, телефона? Да ли су цртани филмови које је дете гледало били на страном језику? Да ли Ваше дете жваће чврсту храну или му и даље дајете пасирану?
Много питања и са једне и са друге стране. Само што стручњак тј. логопед поставља реална и болна питања где родитељ схвата да је и он крив за непроговарање свога детета. А још теже је ако дете уђе у логопедски третман, а родитељ се не промени него настави са старим навикама мислећи да се то неће приметити.
Хајдемо да кренемо од статистике. Она нам говори да је од 60 до 80 одсто деце са неким говорно-језичким проблемом, од 3 до 10 одсто деце има поремећај пажње и хиперактивности, 10 одсто деце има проблем са читањем или писањем, све је више деце са аутизмом. Значи, закључак је да је све више деце са неким од проблема.
Због чега све више деце има говорно-језичке проблеме?
Поред ризико фактора, медикаментозно одржаваних трудноћа, метаболичких, имунолошких, генетичких узрока, ко је још одговоран за кашњење у развоју код наше деце?
Ако се вратимо у неко раније време, када смо ми били деца, сви ћемо се сетити да смо шетали са својим бакама, декама, родитељима, да тада није било компјутера, таблета и мобилних телефона, да смо се слободно играли лоптом и ластиша испред наших зграда и кућа, ишли у биоскоп, гледали цртани филм у 19.15х, а после дневника ишли да спавамо. Будили смо се весели и чили за нови дан, одлазак у вртић или школу.
Данас тога нема или је реткост, али је очекивано јер су нас нова технологија и модерно доба довели до тога. Наша деца су “ушла у свет” страних цртаних филмова, модерне кабловске телевизије са много канала небитних за дете и његов тренутни узраст, а ту је и радост родитеља што им дете са две године зна да броји до 10 или пева песмицу на енглеском. Многа деца одлазе касно на спавање (око поноћи) са пуном главом небитних информација за њих. Прекомерно гледање телевизије, претерана аудитивна и визуелна стимулација могу да делују као “кочница” за развој говора и језика.”Хипнотисаност и зависност” од аудитивних и визуелних стимулуса могу дуго да буду “ометачи” за дететов правилан развој.
Када сте логопед и бавите се дететом и решавањем његовог проблема морате имати сарадњу са родитељима. Она је много важна. Зашто? Зато што родитељ мора да слуша савете логопеда. Искуство ме је научило да напредак детета много зависи о тога да ли се родитељ придржава свега што му кажем и да ли код куће то и примењује.
Који типови родитеља постоје и како се то одражава на дете?
Такође сам за све ове године негде поделила родитеље.
Родитељи “продужена рука”, како их зовем, који облаче, свлаче своје дете, перу му руке, умивају, перу зубе, додају, придодају и не дозвољавају детету да то уради само, мислећи да му тако чине добро.
Родитељи звани “квочка” који своју децу толико презаштићују да таква деца уласком у вртић или школски систем не могу да се снађу и постају фрустрирана и агресивна.
Презаузети родитељи – “ми много радимо и сваки минут нам је испланиран”, немају времена за своје дете, али ни да дођу код логопеда тражећи стално изговоре да не могу да се прилагоде терминима и времену када треба да доведу дете на логопедски третман.
Несвесни родитељи који виде да им дете има проблем и да им је потребна стручна помоћ, али из некога њима знаног разлога то не желе да признају, говорећи да је њихово дете паметно и које су укључили на све могуће активности, а за развој говора “има времена”.
Често говорим родитељима да су им деца васпитно запуштена, где не желим да увредим образовање родитеља и њихово васпитавање, већ да скренем пажњу на њихово бављење својим дететом, под чим мислим колико су радили, говорили и проводили времена са својим дететом.
Много родитеља све више проводи време на послу, долазе кућни касно, уморни и оптерећени својим обавезама и пословним проблемима, када им је најмање до разговора са дететом. Решење траже у бакама, декама, дадиљама или у играоницама које су пуне светлећих и звучних ефеката где им се дете игра, а они мисле да су му подарили квалитетно време. А где је ту говор, комуникација, разговор са дететом, узајамна интеракција? Изостаје.
Постоје и они родитељи који због гриже савести, јер немају пуно времена за своју децу, праве уступке, односно не постављају границе своме детету него га пуштају да ради шта жели, испуњавају му све жеље, купују много играчака које за њега немају неки значај. Зато таква деца одласком у школу имају проблем са ауторитетом и постављањем правила која важе за све.
Како помоћи детету које “тешко” проговара?
Нажалост, многе вредности које су некада постојале су се изгубиле и ишчезле под дејством модерног доба. Ми смо неми сведоци свега тога, некада имамо право гласа и коментарисања, али у већини случајева се прилагођавамо и модификујемо себе том времену и ситуацијама.
Многи ће се препознати у овом тексту, неки можда увредити, али намера нам није била та, већ да ако приметите да ваше дете касни у говорно-језичком, психомоторном и/или социоемоционалном развоју, отворите очи, погледате своје дете, узмете га за руку и доведете код логопеда.
Много проблема која деца имају нису решена управо због касног одласка код стручњака, одлагања, чекања, тражења изговора или непризнавања да проблем постоји.
Зато на крају када поставите питање: зашто моје дете још не говори или зашто се мучи када нешто жели да каже, узроке не тражите само у логопеду или другим стручњацима, већ и у себи, драги родитељи – да ли поступате правилно по савету свог логопеда, да ли говорите са својим дететом и колико му времена посвећујете.
Др Наташа Д. Чабаркапа, логопед
Извор: Yumama
Znači to je jedino i isključivo krivica roditelja? I ne postoji grupa odgovornih i dobrih roditelja koji provode vreme, i rade sa svojim detetom, ali ono ipak završi kod logopeda?