“Некада се знао ред: детету се пред спавање исприча бајка, а када мало порасте почиње и само да чита бајке, и тако развија склоност ка читању и истраживању здравих и едукативних садржаја. Данас им од малих ногу родитељи дозволе да користе друштвене мреже, као и да гледају риалити програме, и слушају неквалитетну музику, која промовише неморал, лаку зараду, разне јавне личности лаког морала, које дају лош пример”, прича је коју често можемо чути, како од стране родитеља, тако и од стране васпитача и наставника.
Најчешће се окривљују медији и савремене технологије, велика доступност приступа интернету као и депопуларизација старих, добрих и проверених метода васпитавања деце и адолесцената.
Носталгија за старим временима буди лепе успомене на младост, и присећање на најлепше тренутке у животу, које смо проживели, али такође идеализује све што је било некад, а демонизује све што је данас. Ако се отргнемо ланаца носталгије, лако ћемо схватити да је само форма другачија, док је суштина остала иста. Заслепљеност жалом за прошлим временима, онемогућава нам да уочимо јасну суштинску еквивалентност.
У познатој бајци “Мачак у чизмама”, која датира чак из 1697. године, ради се о најмлађем сину сиромашног воденичара, који је након смрти оца наследио само мачка. Ипак, мачак није био обичан, већ је умео да говори и био је врло мудар и сналажљив, те је својим бројним довијањима успео да увери краља да је његов газда богати власник великих обрадивих површина земље, и огромног дворца, са великим бројем слуга и слушкиња, па је тако сиромашни наследник мачка, запросио руку принцезе, а како краљ није имао мушких наследника, цело краљевство, преписао је зету.
Баке и данас препричавају ову бајку унучићима, и потпуно им је логично да принцеза свакако не би ни погледала сиромашног момка, и не би му дала прилику да покаже своје квалитете. Мачак је лажним представљањем свог господара, као богатог и утицајног, што је свима било симпатично, и представљено као позитивна особина, односно мудрост, а не превара, обмануо краља и принцезу, док уз опаску ”буди то што јеси” исте те мајке и баке осуђују жељу младих да на друштвеним мрежама себе прикажу у што бољем светлу.
Општеприхваћено је било да се девојке добро удају, за богатог и успешног мушкарца, и да не морају да раде, уместо да се баве личним развојем, образовањем и напретком.
Непоколебљиви ауторитет принчева у бајкама, који су и тада представљани као недовољно дорасли својим родитељима, у данашње време се називају погрдно “маминим и татиним синовима”, али њихова популарност је подједнака. Тако у бајци “Принцеза и жаба”, принцеза категорично одбија да испуни обећање дато жаби, уз погрдне називе како је крастава и одвратна. Ипак, када буде приморана да то уради, и схвати да је жаба заправо била зачарани принц, пљунула је па полизала све што је рекла и удала се за принца, а на њен потпуни морални дебакл, читаоци су били одушевљени уз радост што није пропустила “прилику”, и успела је да схвати да јој се удвара принц, а не ружна жаба.
Општеприхваћено је било и постојање класних разлика, и да се богати друже са богатима, а тежња мање утицајних да се уђе у данашњу “елиту” и “крем” сматра се болешћу савременог друштва.
Општа конфузија око тога шта је морално а шта неморално, да ли треба радити много или паметно, или је и даље опробани рецепт, добро се удати или оженити, да ли треба радити 8 часова дневно и чекати да послодавац уплати плату, и бити срећан што са десет или више година високог образовања имаш тек мало више од људи који обављају лаке физичке послове, и доста мање од мајстора за добрим занатима или предузетника, који су кренули са боље стартне позиције, подстиче те на размишљање где грешиш, а онда на ТВ екрану ружичасте телевизије угледаш богату принцезу, која није радила ништа за стицање свог материјалног богатства, и чврсто одлучујеш да свој тешки рад напокон наплатиш онолико колико он заправо и вреди. Тада наилазиш најпре на подсмех и осуду, којим год путем да кренеш, а када напокон успеш, презир и завист према теби више никада неће стати. Емотивно истрошена личност више то не примећује, и док на кратко сврати код старих родитеља, без намере да остане на недељном ручку, родитељи са сузама у очима размишљају, како се умиљато дете, коме су пре коју годину причали бајку о мачку у чизмама, претворило у бескрупулозну машину за прављење новца.
Аутор: Др Жељко Раниловић