Stičem utisak kako se mnogo vodi briga o ishrani beba i dece a nejednako malo o pokazivanju ljubavi bebama i deci.
Kada biste otišli kod pedijatra i rekli da beba ili dete nije jelo sedam dana on bi najverovatnije imao veoma zabrinutu i oštru reakciju.
Razume se, posledice mogu biti ozbiljne.
A kada biste rekli da beba ili dete sedam dana nije bilo uz vas, to može svima da prođe kao neopaženo i nebitno, a blizina uključenog roditelja i njegova ljubav su za razvoj psihe i za značaj mentalnog zdravlja, ono što je i hrana za telo i fizičko zdravlje.
Roditelji se najčešće iznenade kada kažem koliko je uključeni otac važan za mentalno zdravlje bebe i deteta od trudnoće, rođenja i odrastanja, kao i majka koja je tu.
Često ljubav prema bebama i deci mešamo sa brigom, i neki roditelji imaju utisak da je roditeljstvo polarizovano: „Ili beba srećna, ili mama.“ Veruju da uvek neko mora da trpi, ili da se žrtvuje.
Znamo li šta je ljubav, a da nije žrtva? Znamo li kako uživaju i mama i beba, i roditelji i dete? Znamo li gde se, ne samo potrebe, nego i ljubav jednih i drugih preklapaju? Znamo li koje su nam vrednosti u životu i kako se borimo za njih i živimo po njima svakodnevno?
Kad sam se porodila, prvi komentar babice je bio: „Kako je lepo videti da je neko srećan zbog bebe i da joj se raduje, onda i nama lepše da radimo svoj posao, a ne, kao danas svi bi da rode i daju decu babama i dedama.“
Isprva, taj njen negativni komentar u jednom mom magičnom trenutku delovao je neprimereno i isfrustrirano. A onda se putovanje među ostalim roditeljima nastavlja, od cimerki u sobama, do majki u parkovima i roditeljima u igraonicama. Počinjem da imam isti utisak kao i ogorčena babica, i sve mi je više ta njena izjava na pameti. Samo što je toga uvek bilo.
Oduvek su se deca „davala“ ili „pozajmljivala“ dok roditelji rade ili ne rade.
Kako se kao društvo nismo zapitali kako je toj deci? Da su fizički zdrava i da nisu gladna to vidimo, a šta je sa svetom i mentalnim zdravljem, poverenjem u sebe i ljude, šta je sa dobrotom, ljubavlju, pomaganjem? Jer, da bismo pomogli treba nam osećaj da imamo dovoljno za sebe i druge, a ne da je ako dajem tebi, oduzimam od sebe.
Nismo dovoljno značaja dali tome, nisu ni psiholozi mnogo o tome pričali koliko i farmaceuti i nutricionisti o ishrani.
Volite svoju decu svaki dan po ceo dan, nije dovoljno nahraniti ih, očistiti i platiti sve, i ne samo da nije dovoljno nego maši suštinu a to je ljubav u svakom minutu, dok smo ljuti, nervozni, umorni, besni, usamljeni, iskompleksirani – volite bebe i decu.
I da dodam još jedan komentar koji pamtim i na koji sam zaplakala. Na festivalu dojenja, jedna trudnica pitala je doktorku, neonatologa koja radi u Narodnom Frontu, šta da radi sa dojenjem jer posle tri meseca mora da se vrati na posao.
Doktorka je ovako rekla:
„Posla će uvek biti, Vi ste Vašoj bebi potrebni tada“….
I potpuno me je razoružala sa odgovorom jer se slaže sa svim teorijama afektivnog vezivanja, psihoanalitičkom razvojnom teorijom, sa srcem i dušom.
Dajte im taj duševni hleb bez koga čovek jednako ne može kao ni bez onog koji jedemo.
Bitnije je nego što mislimo.
Autor: Sunčica Jovanović, psiholog