Колумна: Сунђери и креде
Аутор: Борис Јашовић
Како средњошколска омладина у Србији проводи слободно време? Да ли то чини на (не)продуктиван начин? И шта данас у ери високих технологија значи (не)продуктивно трошење слободног времена? Речју, да ли је слободно време данашњих омладинаца лишено продуктивних активности или се искључиво своди на непродуктивно доколичарење и беспослицу?
Торстен Веблен, аутор чувеног социлошког класика “Теорија доколичарске класе”, сматра да “доколичарење” не подразумева пуко ленчарење, већ да представља непродуктивно трошење времена. Веблен је ову студију писао прилично давно али без обзира на то доколица и данас подразумева неку врсту непродуктивне активности илити, што би народ рекао – “убијање времена”.
Бацимо ли поглед уназад, приметићемо како је буквално свака генерација, бар на овом нашем простору, неговала особени доживљај слободног времена. Или, ако хоћете, специфичан стил његовог убијања. Примера ради, генерација послератних самоуправних “бејбибумера” (којој су припадали родитељи деце рођене седамдесет и неке), најпре су “хватали зјале” да би се касније, у средњошколском периоду, латили “глуварења”. С друге стране, њихови родитељи, рођени пре Другог светског рата, искључиво су “хватали зјале”.
За разлику од њих, генерација из седамдесет и неке, најпре је “глуварила”, да би касније “кулирала”.
Њихова, пак, деца (праунуци “хватача зјала”), данас углавном “блеје”.
И то је оно што забрињава.
Глуварење (1965-1989)
Када бисте у оно давно време југословенске хипи револуције, самоуправних организација удруженог рада и ауторитативних школа – приупитали средњошколце како су провели распуст, добили бисте одговор ситуиран у једној јединој речи – “глуварење”.
Омладина у то време није располагала андроидима, лаптоповима, таблетима, интернетима, фејсбуковима, инстаграмима, видео-игрицама, плазма телевизорима, кућним биоскопима, шопинг моловима, кафићима, играоницама, кладионицама…
Маме и тате их нису зивкале у време наставе путем мобилних телефона. Техницизација доколице сводила се на техничко-технолошку осовину: радио – грамофон – телевизор, тако да је омладини остајало довољно времена за читање књига, стрипова и часописа.
Маштало се све у шеснаест. Притом, млади су били и прилично информисани. У немогућности тренутачног конзумирања свежих информација, фанатично су трагали за њима. И били су самосвеснији грађани него што би се то могло претпоставити на основу једнопартијског система у којем су живели (и на основу два канала државне телевизије).
У том контексту, “глуварење” се наметало само по себи. Иначе, реч је о другом имену за активну доколицу – што значи да није реч о пукој беспослици. Истина, онај који је “глуварио”, деловао је као особа која ништа не ради, којој је досадно, која не зна шта ће са собом… Међутим, радило се о привиду. Јефтином трику који је служио да завара неопрезног посматрача.
Наиме, они који су “глуварили” и те како су “ослушкивали” ритмове друштва око себе. (“Само тихи чују, док они други каткада не могу ни да прозру”). Ипак, претварали су се да не чују. Да су глуви. Да припадају класи лезилебовића које ништа не занима.
Баш напротив – глуварење је, колико год то парадоксално звучало, представљало пут континуираног трагања за сазнањем. Хедонистички празник креативног делања, али и средство оштрења критичког мишљења.Сам бог зна колико сам квалитетних књига прочитао за време “глуварења”. Колико сам стрипова анализирао покушавајући да нацртам неког свог Команданта Марка или Џеремају. Богзна колико сам песама и прича написао у сеновитим пространствима властите собе – колико вицева испричао друштву на уличном ћошку… Колико сам интелигентних филмова одгледао у мрачној биоскопској сали (и на малом екрану), и колико необјављених филмских критика и рецензија написао – док сам “глуварио”.
Поврх свега, “глуварити” значи не обраћати пажњу на друге. Не обраћати пажњу на мишљење владајућих ауторитета. “Глуварити” значи не слушати шта систем поручује преко средстава масовних дезинформација. “Глуварити”, значи, бити глув за догме. Запушити уши пред методологијом индоктринације.
Они који “глуваре”, делују отуђено. Тако барем изгледа посматрачима са стране. А заправо, реч је о илузији. Они који “глуваре” заправо активно учествују у друштвеним збивањима. Штавише – у њиховом су току
.
Свирати гитару у парку док друштванце гласно пева: “Правила, правила да би ме удавила”, а пролазници ужурбано корачају и мисле: “Гледај џабалебароше како беспосличаре” – значи учествовати у аутентичном соцреалистичком “глуварењу”. (Бубњар Рибље Чорбе, Вицко Милатовић написао је чак и песму под називом “Глуварење”).
На концу, док су ондашњи средњошколци “глуварили”, још је и било неке шансе за напредак. Начитани, информисани, креативни, широких погледа и још пространије културе – обећавали су. Уосталом, креативна деценија осамдесетих година прошлог века – конкретан је производ “глуварења”.
А онда су неиживљени припадници генерације “хватача зјала” заиграли партију рата.
Кулирање (1990-2010)
Одједном, више нико није “глуварио”.
“Како сте провели распуст, децо?”, приупитао би нас времешни професор историје почетком 90-их година двадесетог века.
“Кул”, одговарали бисмо у глас – што је, гледајући са стране, деловало сасвим кул.
Утицај америчке попкултуре – у првом реду “денса” и “репа” који су се на овим нашим просторима спојили у химеру домаће новокомпоноване денс и поп музике – био је евидентан – нарочито у контексту инаугурације термина “кулирање”.
Убрзо су и широке народне масе почеле да кулирају (хиперинфлацију, рат у окружењу, санитарне коридоре, несташице зејтина и шећера, организовани криминал, наркоманију, шверц-комерц, немаштину, рестрикције електричне енергије, девизе, визе, визе, визе…)
“Кулирање” се прилично раширило овим нашим простором – пре свега у виду разводњене варијанте некадашњег “глуварења”. Радило се о класичном доколичарењу са озбиљним дефицитом акције. Бити хладан као камен, опуштен до имбецилности, неосетљив на страхоте света који те окружује, готово кататоничан…
Генерација родитеља која је “глуварила” уз грамофонске плоче, радио и стрипове – све је мање разумевала генерацију деце која је “кулирала” уз видео траке, музичке стубове и (нешто касније) мобилне телефоне. Стрипова ионако више није било у трафикама.
Генерацијски јаз додатно је продубљиван на проблему схватања друштвене праксе под називом “смарање”.
Реч је о некој врсти генетски модификованог “глуварења” додатно изложеном разарајућим утицајима “кулирања”.Притом, није потребно посебно наглашавати чињеницу да “кулирање” није представљало активно понашање насупрот друштвеној изолацији, већ је управо представљало сирову изолованост без трунке жеље да се преузме одговорност за властиту пасивност.
Срећом, још увек није било интернета у масовној употреби (он ће нас поробити тек на свршетку кулерске ере), па су и срењошколски “кулери” у приличној мери читали квалитетну литературу, слушали класичну музику, гледали интелигентне филмове и контемплирали. А познато је да контемплативан став према стварности представља предуслов сваког стваралаштва. Но, то се није догодило. Штавише, та се опција код данашње омладине ретко када активира. У ствари, чини се како је у приличној мери заблокирала.
Блејање (2011-2017)
Питате ли данашњу генерацију средњошколаца како су провели распуст, одговориће вам кратко и јасно: “Блеја”.
Реч је о скраћеном облику глагола “блејати”, који данашњи омладинци некритички користе у контексту властитог упражњавања слободног времена. Притом, ни међу самом генерацијом “блејача” не постоји консензус око самог значења појма. Док једни сматрају да је у питању индивидуални ангажман, други тврде како је “блејање” колективни чин изласка са друштвом у град, односно не чињење ничег битног и вредног помена. Уосталом, погледајмо асоцијације које “блеја/блејање” изазива код данашњих матураната: ћаскање, излазак са друштвом, дружење, трачарење, ништа не радити, мозак на паши, кафенисање, ленчарење, мозак на отави, гледање у компјутер, губљење времена…
С друге стране, док једни сматрају да је “блеја” синоним за “смарање”, дотле други верују како међу реченим праксама нема додирних тачака. Ипак, и једни и други признају да је “блејање” пријатно стање – нешто попут крајњег степена блаженства. Једном речју, нирвана.
Данашњој омладини изгледа нимало не смета што “блејање” асоцира на извесну домаћу животињу. Заправо, свесни су тога али их није брига: “Изблејаћемо мало па нек иде живот”.
Него, да ли би прича о пасивном стаду посматрача збивања о којем је међу првима проговорио славни енглески либерал Џон Стјуарт Мил, пренула данашњу генерацију из стања “блеје?” – питам се док “глуварим” уз спис “О слободи” – Џона Стјуарта Мила.
Било како било тек највећу опасност по слободу, да парафразирам Мила, представља стање у којем људи, уместо да делују као самосвесни грађани, пристају да буду део стада које пасе траву.
Сами можете претпоставити какве све то последице може имати по грађанско друштво. Посебно у ситуацији када се избори трансформишу у вашар таштине, односно политичку пијацу на којој се купују гласови бирача у замену за продају магле од стране медиокритетских пиљара из различитих партија.
У том контексту није згорег нагласити како ће о мојој/вашој судбини (овога пута и убудуће) одлучивати управо припадници генерације тазе пунолетних “блејача”.
Већ их чујем како другог априла кличу: “Идемо на гласање да мало изблејимо”. Мада, кад мало боље размислим, чак је и то боље него на дан избора остати код куће и “блејати” уз компјутер или паметни телефон, а касније кукумавчити над злехудом судбином која нас је снашла.
И на крају…
“Блејање” је последица первертираног “глуварења”. “Кулирање” је опстало као фермент “баш ме брига стања”, док је један његов рукавац еволуирао и завршио у “блејању” – неку врсту колективног “баш ме брига стања”. Но, док је “кулере” из “времена јуре” (пре интернета), понешто и занимало – данашњу генерацију “блејача” слабо шта интересује. Евентуално их занима да дају ветар петама и збришу из земље.
Ипак, у већини случајева, “блејачи” бирају статус кво илити потпуно мирење са друштвеном улогом поданика који ће читавог века преживљавати од данас до сутра, не размишљајући о било чему што надилази праг јефтиног рада, пуке егзистенције и јефтине забаве.
Да ли то онда значи да присуствујемо отелотворењу генерације Орвелових “прола” у данашњој Србији?
Онима који су читали “1984.”, познато је да су “проли” поданици, радници, сиротиња раја…, који у Орвеловој тоталитарној супердржави – Океанији чине осамедест пет процената ствановништва. За разлику од чланова свевладајуће Партије, “проли” нису стриктно надзирани путем телекрана јер се од њих и не очекују чврсти политички ставови. Третирани су као нижа врста од које се једино очекује дужи радни ангажман за што “краћу” плату – као и неговање примитивних облика патриотизма којима “Велики брат” у сваком тренутку може манипулисати.
Звучи познато, зар не?
Стога, желим да верујем како “блејање” данашње генерације омладинаца у Србији, представља само краткотрајну фазу ленчарења коју ће убрзо заменити неки далеко продуктивнији облик доколице. Рецимо, хиперглуварење у смислу измишљања оригиналних апликација за “паметне телефоне”. Илити, покретање каквог породичног бизниса. Можда чак и формирање антиглобалистичког покрета на локалу.
Све је боље од Орвелових “прола” који “блеје”.