Kolumna: Sunđeri i krede
Autor: Boris Jašović
Kako srednjoškolska omladina u Srbiji provodi slobodno vreme? Da li to čini na (ne)produktivan način? I šta danas u eri visokih tehnologija znači (ne)produktivno trošenje slobodnog vremena? Rečju, da li je slobodno vreme današnjih omladinaca lišeno produktivnih aktivnosti ili se isključivo svodi na neproduktivno dokoličarenje i besposlicu?
Torsten Veblen, autor čuvenog sociloškog klasika “Teorija dokoličarske klase”, smatra da “dokoličarenje” ne podrazumeva puko lenčarenje, već da predstavlja neproduktivno trošenje vremena. Veblen je ovu studiju pisao prilično davno ali bez obzira na to dokolica i danas podrazumeva neku vrstu neproduktivne aktivnosti iliti, što bi narod rekao – “ubijanje vremena”.
Bacimo li pogled unazad, primetićemo kako je bukvalno svaka generacija, bar na ovom našem prostoru, negovala osobeni doživljaj slobodnog vremena. Ili, ako hoćete, specifičan stil njegovog ubijanja. Primera radi, generacija posleratnih samoupravnih “bejbibumera” (kojoj su pripadali roditelji dece rođene sedamdeset i neke), najpre su “hvatali zjale” da bi se kasnije, u srednjoškolskom periodu, latili “gluvarenja”. S druge strane, njihovi roditelji, rođeni pre Drugog svetskog rata, isključivo su “hvatali zjale”.
Za razliku od njih, generacija iz sedamdeset i neke, najpre je “gluvarila”, da bi kasnije “kulirala”.
Njihova, pak, deca (praunuci “hvatača zjala”), danas uglavnom “bleje”.
I to je ono što zabrinjava.
Gluvarenje (1965-1989)
Kada biste u ono davno vreme jugoslovenske hipi revolucije, samoupravnih organizacija udruženog rada i autoritativnih škola – priupitali srednjoškolce kako su proveli raspust, dobili biste odgovor situiran u jednoj jedinoj reči – “gluvarenje”.
Omladina u to vreme nije raspolagala androidima, laptopovima, tabletima, internetima, fejsbukovima, instagramima, video-igricama, plazma televizorima, kućnim bioskopima, šoping molovima, kafićima, igraonicama, kladionicama…
Mame i tate ih nisu zivkale u vreme nastave putem mobilnih telefona. Tehnicizacija dokolice svodila se na tehničko-tehnološku osovinu: radio – gramofon – televizor, tako da je omladini ostajalo dovoljno vremena za čitanje knjiga, stripova i časopisa.
Maštalo se sve u šesnaest. Pritom, mladi su bili i prilično informisani. U nemogućnosti trenutačnog konzumiranja svežih informacija, fanatično su tragali za njima. I bili su samosvesniji građani nego što bi se to moglo pretpostaviti na osnovu jednopartijskog sistema u kojem su živeli (i na osnovu dva kanala državne televizije).
U tom kontekstu, “gluvarenje” se nametalo samo po sebi. Inače, reč je o drugom imenu za aktivnu dokolicu – što znači da nije reč o pukoj besposlici. Istina, onaj koji je “gluvario”, delovao je kao osoba koja ništa ne radi, kojoj je dosadno, koja ne zna šta će sa sobom… Međutim, radilo se o prividu. Jeftinom triku koji je služio da zavara neopreznog posmatrača.
Naime, oni koji su “gluvarili” i te kako su “osluškivali” ritmove društva oko sebe. (“Samo tihi čuju, dok oni drugi katkada ne mogu ni da prozru”). Ipak, pretvarali su se da ne čuju. Da su gluvi. Da pripadaju klasi lezilebovića koje ništa ne zanima.
Baš naprotiv – gluvarenje je, koliko god to paradoksalno zvučalo, predstavljalo put kontinuiranog traganja za saznanjem. Hedonistički praznik kreativnog delanja, ali i sredstvo oštrenja kritičkog mišljenja.Sam bog zna koliko sam kvalitetnih knjiga pročitao za vreme “gluvarenja”. Koliko sam stripova analizirao pokušavajući da nacrtam nekog svog Komandanta Marka ili Džeremaju. Bogzna koliko sam pesama i priča napisao u senovitim prostranstvima vlastite sobe – koliko viceva ispričao društvu na uličnom ćošku… Koliko sam inteligentnih filmova odgledao u mračnoj bioskopskoj sali (i na malom ekranu), i koliko neobjavljenih filmskih kritika i recenzija napisao – dok sam “gluvario”.
Povrh svega, “gluvariti” znači ne obraćati pažnju na druge. Ne obraćati pažnju na mišljenje vladajućih autoriteta. “Gluvariti” znači ne slušati šta sistem poručuje preko sredstava masovnih dezinformacija. “Gluvariti”, znači, biti gluv za dogme. Zapušiti uši pred metodologijom indoktrinacije.
Oni koji “gluvare”, deluju otuđeno. Tako barem izgleda posmatračima sa strane. A zapravo, reč je o iluziji. Oni koji “gluvare” zapravo aktivno učestvuju u društvenim zbivanjima. Štaviše – u njihovom su toku
.
Svirati gitaru u parku dok društvance glasno peva: “Pravila, pravila da bi me udavila”, a prolaznici užurbano koračaju i misle: “Gledaj džabalebaroše kako besposličare” – znači učestvovati u autentičnom socrealističkom “gluvarenju”. (Bubnjar Riblje Čorbe, Vicko Milatović napisao je čak i pesmu pod nazivom “Gluvarenje”).
Na koncu, dok su ondašnji srednjoškolci “gluvarili”, još je i bilo neke šanse za napredak. Načitani, informisani, kreativni, širokih pogleda i još prostranije kulture – obećavali su. Uostalom, kreativna decenija osamdesetih godina prošlog veka – konkretan je proizvod “gluvarenja”.
A onda su neiživljeni pripadnici generacije “hvatača zjala” zaigrali partiju rata.
Kuliranje (1990-2010)
Odjednom, više niko nije “gluvario”.
“Kako ste proveli raspust, deco?”, priupitao bi nas vremešni profesor istorije početkom 90-ih godina dvadesetog veka.
“Kul”, odgovarali bismo u glas – što je, gledajući sa strane, delovalo sasvim kul.
Uticaj američke popkulture – u prvom redu “densa” i “repa” koji su se na ovim našim prostorima spojili u himeru domaće novokomponovane dens i pop muzike – bio je evidentan – naročito u kontekstu inauguracije termina “kuliranje”.
Ubrzo su i široke narodne mase počele da kuliraju (hiperinflaciju, rat u okruženju, sanitarne koridore, nestašice zejtina i šećera, organizovani kriminal, narkomaniju, šverc-komerc, nemaštinu, restrikcije električne energije, devize, vize, vize, vize…)
“Kuliranje” se prilično raširilo ovim našim prostorom – pre svega u vidu razvodnjene varijante nekadašnjeg “gluvarenja”. Radilo se o klasičnom dokoličarenju sa ozbiljnim deficitom akcije. Biti hladan kao kamen, opušten do imbecilnosti, neosetljiv na strahote sveta koji te okružuje, gotovo katatoničan…
Generacija roditelja koja je “gluvarila” uz gramofonske ploče, radio i stripove – sve je manje razumevala generaciju dece koja je “kulirala” uz video trake, muzičke stubove i (nešto kasnije) mobilne telefone. Stripova ionako više nije bilo u trafikama.
Generacijski jaz dodatno je produbljivan na problemu shvatanja društvene prakse pod nazivom “smaranje”.
Reč je o nekoj vrsti genetski modifikovanog “gluvarenja” dodatno izloženom razarajućim uticajima “kuliranja”.Pritom, nije potrebno posebno naglašavati činjenicu da “kuliranje” nije predstavljalo aktivno ponašanje nasuprot društvenoj izolaciji, već je upravo predstavljalo sirovu izolovanost bez trunke želje da se preuzme odgovornost za vlastitu pasivnost.
Srećom, još uvek nije bilo interneta u masovnoj upotrebi (on će nas porobiti tek na svršetku kulerske ere), pa su i srenjoškolski “kuleri” u priličnoj meri čitali kvalitetnu literaturu, slušali klasičnu muziku, gledali inteligentne filmove i kontemplirali. A poznato je da kontemplativan stav prema stvarnosti predstavlja preduslov svakog stvaralaštva. No, to se nije dogodilo. Štaviše, ta se opcija kod današnje omladine retko kada aktivira. U stvari, čini se kako je u priličnoj meri zablokirala.
Blejanje (2011-2017)
Pitate li današnju generaciju srednjoškolaca kako su proveli raspust, odgovoriće vam kratko i jasno: “Bleja”.
Reč je o skraćenom obliku glagola “blejati”, koji današnji omladinci nekritički koriste u kontekstu vlastitog upražnjavanja slobodnog vremena. Pritom, ni među samom generacijom “blejača” ne postoji konsenzus oko samog značenja pojma. Dok jedni smatraju da je u pitanju individualni angažman, drugi tvrde kako je “blejanje” kolektivni čin izlaska sa društvom u grad, odnosno ne činjenje ničeg bitnog i vrednog pomena. Uostalom, pogledajmo asocijacije koje “bleja/blejanje” izaziva kod današnjih maturanata: ćaskanje, izlazak sa društvom, druženje, tračarenje, ništa ne raditi, mozak na paši, kafenisanje, lenčarenje, mozak na otavi, gledanje u kompjuter, gubljenje vremena…
S druge strane, dok jedni smatraju da je “bleja” sinonim za “smaranje”, dotle drugi veruju kako među rečenim praksama nema dodirnih tačaka. Ipak, i jedni i drugi priznaju da je “blejanje” prijatno stanje – nešto poput krajnjeg stepena blaženstva. Jednom rečju, nirvana.
Današnjoj omladini izgleda nimalo ne smeta što “blejanje” asocira na izvesnu domaću životinju. Zapravo, svesni su toga ali ih nije briga: “Izblejaćemo malo pa nek ide život”.
Nego, da li bi priča o pasivnom stadu posmatrača zbivanja o kojem je među prvima progovorio slavni engleski liberal Džon Stjuart Mil, prenula današnju generaciju iz stanja “bleje?” – pitam se dok “gluvarim” uz spis “O slobodi” – Džona Stjuarta Mila.
Bilo kako bilo tek najveću opasnost po slobodu, da parafraziram Mila, predstavlja stanje u kojem ljudi, umesto da deluju kao samosvesni građani, pristaju da budu deo stada koje pase travu.
Sami možete pretpostaviti kakve sve to posledice može imati po građansko društvo. Posebno u situaciji kada se izbori transformišu u vašar taštine, odnosno političku pijacu na kojoj se kupuju glasovi birača u zamenu za prodaju magle od strane mediokritetskih piljara iz različitih partija.
U tom kontekstu nije zgoreg naglasiti kako će o mojoj/vašoj sudbini (ovoga puta i ubuduće) odlučivati upravo pripadnici generacije taze punoletnih “blejača”.
Već ih čujem kako drugog aprila kliču: “Idemo na glasanje da malo izblejimo”. Mada, kad malo bolje razmislim, čak je i to bolje nego na dan izbora ostati kod kuće i “blejati” uz kompjuter ili pametni telefon, a kasnije kukumavčiti nad zlehudom sudbinom koja nas je snašla.
I na kraju…
“Blejanje” je posledica pervertiranog “gluvarenja”. “Kuliranje” je opstalo kao ferment “baš me briga stanja”, dok je jedan njegov rukavac evoluirao i završio u “blejanju” – neku vrstu kolektivnog “baš me briga stanja”. No, dok je “kulere” iz “vremena jure” (pre interneta), ponešto i zanimalo – današnju generaciju “blejača” slabo šta interesuje. Eventualno ih zanima da daju vetar petama i zbrišu iz zemlje.
Ipak, u većini slučajeva, “blejači” biraju status kvo iliti potpuno mirenje sa društvenom ulogom podanika koji će čitavog veka preživljavati od danas do sutra, ne razmišljajući o bilo čemu što nadilazi prag jeftinog rada, puke egzistencije i jeftine zabave.
Da li to onda znači da prisustvujemo otelotvorenju generacije Orvelovih “prola” u današnjoj Srbiji?
Onima koji su čitali “1984.”, poznato je da su “proli” podanici, radnici, sirotinja raja…, koji u Orvelovoj totalitarnoj superdržavi – Okeaniji čine osamedest pet procenata stvanovništva. Za razliku od članova svevladajuće Partije, “proli” nisu striktno nadzirani putem telekrana jer se od njih i ne očekuju čvrsti politički stavovi. Tretirani su kao niža vrsta od koje se jedino očekuje duži radni angažman za što “kraću” platu – kao i negovanje primitivnih oblika patriotizma kojima “Veliki brat” u svakom trenutku može manipulisati.
Zvuči poznato, zar ne?
Stoga, želim da verujem kako “blejanje” današnje generacije omladinaca u Srbiji, predstavlja samo kratkotrajnu fazu lenčarenja koju će ubrzo zameniti neki daleko produktivniji oblik dokolice. Recimo, hipergluvarenje u smislu izmišljanja originalnih aplikacija za “pametne telefone”. Iliti, pokretanje kakvog porodičnog biznisa. Možda čak i formiranje antiglobalističkog pokreta na lokalu.
Sve je bolje od Orvelovih “prola” koji “bleje”.