Он је рођен лош

децембар 2, 2019

Он је рођен лош

Дан је био сунчан и топао. Два брата, Раша и Душан, трчали су по парку јурећи за шареним лептирима. Парк је био препун мирисног цвећа, чуо се цвркут птица а најмилији звук који је ветрић ширио свуда наоколо, била је дечја граја. Мама је седела на клупи и читала своју омиљену књигу. Раша је угледао слободну љуљашку и потрчао ка њој. Потрчао је и Душан. Раша је стигао први и сео на љуљашку. Заљуљао се јако тако да је осећао топао ветар у својој разбарушеној коси. Уживао је. Брат га је тужно гледао. И он је хтео да се љуља али ни једна љуљашка више није била слободна. Морао је да сачека да његов брат заврши а није му се чекало. Хтео је сад, хтео је одмах.

“Рашо, хајде сиђи. Хоћу и ја мало да се љуљам!”
“Ево само још мало!”, одговорио је Раша и даље се препуштајући уживању.

Душан је оборио главу. Направио је један корак када се зачуо врисак неке жене: “Дете, пази!”
У том тренутку Рашина и Душанова мама је подигла главу и погледала у правцу где су се дечаци играли. Рашина љуљашка је ударила Душаново раме. Мама је вриснула и потрчала ка деци. Душан је лежао на трави и плакао док је Раша заустављао љуљашку. Сви су били у шоку. Мама је подигла Душана са траве и уплашено тржила повреду док јој је глас подрхтавао.

“Јеси ли добро?”
“Боли ме рука”, јецао је Душан.

Раша је стајао поред као укопан и немо гледао. Било му је јако тешко јер је знао да ће мама окривити њега. Тако је одувек било. Он је увек био крив за све. Па и овај пут ће.

“Шта се догодило? Како је дечак?”, упитала је мама једне девојчице.
“Биће добро надам се. Није сломљена, само се угрувао.”, одговорила је мама бесно гледајући у Рашу. “Овај несретник га је опет повредио. Где си гледао?”, сиктала је на Рашу.
“Али мама, нисам намерно. Сам је кренуо према љуљашци. Нисам се могао зауставити”, бранио се Раша док је осећао огромну тугу.
“Доста, знам ја тебе. Ти увек све радиш погрешно. Ти си просто рођен такав. Рођен си лош!”, севало је из мајчиних очију.
Душан је полако престајао да плаче. Раша је спустио поглед. “Лош, лош, лош!!!”, одјекивало је у његовој главици. Туга га је обузела. Није знао да ли је тужнији што је ненамерно повредио брата или што је окарактерисан као лош.
“Зашто сам лош? Зар се заиста тако рађамо, као добри или лоши? Зашто је Бог хтео да се ја родим лош? Хоћу да будем добар. Зар је сад касно за мене?”, мучиле су Рашу тешке мисли.
Једна старија госпођа је све то посматрала са клупе. Госпођа Клара. Учитељица у пензији. Хранила је голубове. Раша је сео на клупу док је мама помагала Душану да устане. Пришла му је и упитала га: “Зашто си тужан?”
“Ма ништа. Повредио сам брата али кунем се нисам намерно. Мама ме као и сваки пут криви због тога.”
“Све сам видела. Ниси био крив. Не буди тужан.” Помиловала га је по глави.
Мама је пришла Раши и љутито му се обратила.
“Хајде, дижи се и крени кући. Разговараћемо кад тата дође с посла!”
У том тренутку поглед јој паде на жену која је седела на клупи.
“Учитељице Клара!? То сте ви?”, изненађено се обратила својој старој учитељици. Осмех јој је засијао на лицу. То је њена драга учитељица Клара. Колико јој је само драго што су се среле након толико година.
“Како сте?”,упитала је.
“Добро сам, драго дете. А ти?”, упитала је упитним погледом.
“Добро сам. Знате како је. Кућа, посао, деца, обавезе…”
“Могу ли ти нешто рећи?”
“Наравно!”
“Седела сам на другој клупи када се овај инцидент догодио. Све сам видела. Није ти овај мали лош, није био крив. Немој бити груба према њему.”
“Мама, није Раша крив. Ја сам се замислио и кренуо пред љуљашку. Заиста није крив!”, бранио га је Душан.
“Али када год се нешто догоди он је умешан. Никад не слуша. Својеглав је. Све мора да проба. Све га занима. Упоран је ко мазга и хоће да је све по његовом. Зато и упада у разне проблеме. Просто је такав. Неваљао!”
Раша се загледао дубоко у мајчине очи. Биле су сиве, некако мутне. Као да за њега тамо нема ни искре љубави. Две сузе су засијале у његовим очима.
Мама је то видела.
“Зар заиста не видиш себе у њему?”, упитала је госпођа Клара.
Те речи су је добро размрдале. Вратиле је у прошлост. Сетила се свог дурења када није био ручак по њеној жељи. Хистерије када јој није купљена чоколада у продавници. Чупања косе најбоље другарице јер јој није дала да препише домаћи од ње. Сетила се много тога. Сада су сузе биле и у њеним очима.
“Да. Сећам се”,тихо је одговорила.
“Знам да се сећаш. Многе ствари као одрасли заборавимо и зато замерамо својој деци. С времена на време требамо се сетити да смо и ми били деца. Да смо радили разне глупости али да због тога нисмо лоши и мање вредни.”
Сви су ћутали али се осећала поново она искра љубави која се пали у мајчином срцу. Као да је сунце на небу, у том тренутку, још јаче засијало.
“Деца се не рађају лоша. Они су анђели. Они су извор добра. Ми им дајемо етикету онакву каквим их ми видимо. То је до нас. Наше стање.”
Мама је пришла Раши и Душану и обојицу их чврсто загрлила.
“Волим вас. Ви сте моја срећа. Извините ако сам вас икада повредила. Нисам намерно. Сад све разумем.”
Госпођа Клара се смешкала. Било јој је топло око срца. Она зна да је ова мама искрена. Она зна да су њени несташлуци били део одрастања и да ни она није лоша. Само је загазила на погрешан пут. Али вратиће се она на пут којим треба ићи. На пут љубави и разумевања.
“Рашо, опрости дете моје. Претерала сам. Знам да ниси крив. Било је случајно. Волим те!”
Загрлили су се чврсто.
Раши је било довољно. Само једна мајчина топла реч отопила је сву тугу коју је осећао. Знао је да ће од сада бити све другачије. Знао је да мама озбиљно мисли то што каже. А изнад свега знао је да није лош.
Јер тако каже госпођа Клара. А старије и мудре људе треба слушати!

Извор: Маминашколица

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама