Није ми добро ни као човеку, ни као мајци, ни као наставнику, ни као наставнику школе која је у комшилуку оне у којој се све догодило. Ово је оно кад кажем на родитељском – не интересују ме њихове оцене. Интересује ме какве ћу људе одавде испратити. Не могу да дозволим да ми неко у школу долази са болом у стомаку, и да са тим болом одлази. То ме интересује. Само то.
Зато и пишем ове речи, које су вапај. Или нешто друго. Не знам.
Још само пет минута.
Онда је устала, опрала зубе и спаковала сендвич који јој је мама направила. Њен омиљени.
Ушла је у своју школу, у своју учионицу, села у своју клупу. Са својим друговима.
Глас јој је и даље био јутарње промукао, није стигла ни да исприча где је била за Први мај. Није појела ни сендвич.
Није се вратила кући из школе. И неће се вратити никада.
И баш ме брига где је у систему запело. И као да је важно ко је крив. Ако ти треба одговор.
Ево га.
Сви.
Пре него што кренеш да упиреш прстом у друге, можда ипак да га ставиш на чело.
И да питаш оног малог ћутљивог из комшилука, какав му је био дан. И да њој кажеш како јој феноменално стоје наочаре са диоптријом. И када ти дете прича шта му се десило, ти га стварно слушаш.
Он није добар зато што ћути. Он ћути зато што му није добро.
Јер све ће бити у реду. Док једном не буде.
Аутор: Маја Радовић