“Ona je lepa” nije obična priča. To je posebna priča, drugačija od drugih. Ona govori o duši, iskrenosti i ljubavi. Glavni junak ove priče je četvorogodišnji dečak Mijat. Oh, to je još i zaljubljeni Mijat. A sve se dešava u jednom vrtiću, u popodnevnoj smeni. 🙂
Traje aktivnost. Mijat baš i nije ljubitelj sedenja na jednom mestu i mirovanja. Ipak, sedi i crta sa ostalom decom – crtamo more i morsku obalu, grupni radovi. Svako dete po nešto dodaje na crtež. U jednom momentu, dok kontrolišem drugu decu shvatam da je ekipa koja sedi za Mijatovim stolom nesvakidašnje tiha i da su iznenada utihnuli i nekako se neobično primirili.
Prilazim i imam šta da vidim. Mijat sedi kompletno ižvrljan flomasterima. Svuda tragovi boje po rukama, šakama, nosu, vratu, bradi. Svuda.
Mijate, zaboga, šta si to uradio od sebe?
– Nisam ja vaspitačice.
– Nego ko?!
– Mina.
– Je l’ to istina, Mina? Jesi li ga zaista ti tako ižvrljala?
Mina gleda u svoj papir i ćuti. Ništa ne govori. Po malo se već i stidi, ali se trudi da ja ne vidim.
Mijat i ja odlazimo u drugi kraj sobe, da pokušamo da skinemo tragove flomastera koliko je moguće i ako je uopšte moguće. Da spasimo šta se da spasiti.
– Pa dobro, mili, zašto si Mini dozvolio da te tako išvrlja? Vidi ovo. Pogledaj svoje ruke, lice… Kako misliš da sada ovo operemo i skinemo?
Mijat ćuti. Samo gleda u ruke i bezvoljno ih trlja.
– Je li, Mijate? Hoćeš da mi kažeš?
Sekund tišine.
– Pa ona… ona je mnogo lepa.
Autor: Sanja Stanojević, vaspitačica i autor bloga Šanine obloge