“Она је лепа” није обична прича. То је посебна прича, другачија од других. Она говори о души, искрености и љубави. Главни јунак ове приче је четворогодишњи дечак Мијат. Ох, то је још и заљубљени Мијат. А све се дешава у једном вртићу, у поподневној смени. 🙂
Траје активност. Мијат баш и није љубитељ седења на једном месту и мировања. Ипак, седи и црта са осталом децом – цртамо море и морску обалу, групни радови. Свако дете по нешто додаје на цртеж. У једном моменту, док контролишем другу децу схватам да је екипа која седи за Мијатовим столом несвакидашње тиха и да су изненада утихнули и некако се необично примирили.
Прилазим и имам шта да видим. Мијат седи комплетно ижврљан фломастерима. Свуда трагови боје по рукама, шакама, носу, врату, бради. Свуда.
Мијате, забога, шта си то урадио од себе?
– Нисам ја васпитачице.
– Него ко?!
– Мина.
– Је л’ то истина, Мина? Јеси ли га заиста ти тако ижврљала?
Мина гледа у свој папир и ћути. Ништа не говори. По мало се већ и стиди, али се труди да ја не видим.
Мијат и ја одлазимо у други крај собе, да покушамо да скинемо трагове фломастера колико је могуће и ако је уопште могуће. Да спасимо шта се да спасити.
– Па добро, мили, зашто си Мини дозволио да те тако ишврља? Види ово. Погледај своје руке, лице… Како мислиш да сада ово оперемо и скинемо?
Мијат ћути. Само гледа у руке и безвољно их трља.
– Је ли, Мијате? Хоћеш да ми кажеш?
Секунд тишине.
– Па она… она је много лепа.
Аутор: Сања Станојевић, васпитачица и аутор блога Шанине облоге