Данас је моја ћерка писала писмо Деда Мразу. Има седам година и не купујемо јој играчке често. Барбике не воли, Лол луткице никад нисмо скупљали, не занимају је никакве фигурице. А кад је за рођендан или неку другу прилику одведемо у продавницу играчака, обично изабере једну од оних „буљавих“ плишаних играчака.
„Мама, дај ми неку идеју, шта да тражим Деда Мразу?“
„Па Деда Мраз прави играчке деци, коју играчку би волела?“
„Па, не знам…“
На крају смо погледале сајт продавнице играчака и пронашле неког коњића који јој се допао. Кошта 1600 динара. Деда Мраз неће морати много да се потроши.
Оно што бисмо ми, родитељи, пожелели својој деци ове године, деци која расту у Србији, много је скупље. И требаће нам много више истрајности да им то обезбедимо, него Деда Мразу који за једну ноћ треба да обиђе планету.
Пожелели бисмо им, на пример, да не живе у земљи са најзагађенијим ваздухом на свету.
Пожелели бисмо им, такође, да никад не пристану да им неко ко доноси важне одлуке поручи да то што брину о ваздуху који удишу значи да „превише добро живе“.
Да Деда Мраз то може да донесе, замолили бисмо га да њима, али пре тога њиховим родитељима усади храброст и осећај за правду и борбу, да не дозволе да се закони државе мењају тако да иду на штету њених грађана, а у корист мањине и ради богаћења великих светских корпорација.
Пожелели бисмо им да не мисле да њихов глас не вреди ништа, јер вреди много.
Ако би Деда Мраз могао, замолили бисмо га да мами и тати донесе свест о томе да не могу да спавају док се око њих дешава историјски тренутак од ког зависи вода какву ће њихова деца пити, ваздух који ће дисати, ЖИВОТ какав ће живети.
Својој деци смо дужни једно буђење. Дужни смо им да им се никад не деси да их људи у униформи који треба да их бране – нападну или препусте шачици хулигана, а да након тога наставе да носе униформе као да се ништа није догодило.
Деда Мразе, знамо да све ово не можеш. Тај поклон морамо да им дамо ми, њихови родитељи. И немамо за то времена до Нове године. Буђење нам треба што пре.