Danas je moja ćerka pisala pismo Deda Mrazu. Ima sedam godina i ne kupujemo joj igračke često. Barbike ne voli, Lol lutkice nikad nismo skupljali, ne zanimaju je nikakve figurice. A kad je za rođendan ili neku drugu priliku odvedemo u prodavnicu igračaka, obično izabere jednu od onih „buljavih“ plišanih igračaka.
„Mama, daj mi neku ideju, šta da tražim Deda Mrazu?“
„Pa Deda Mraz pravi igračke deci, koju igračku bi volela?“
„Pa, ne znam…“
Na kraju smo pogledale sajt prodavnice igračaka i pronašle nekog konjića koji joj se dopao. Košta 1600 dinara. Deda Mraz neće morati mnogo da se potroši.
Ono što bismo mi, roditelji, poželeli svojoj deci ove godine, deci koja rastu u Srbiji, mnogo je skuplje. I trebaće nam mnogo više istrajnosti da im to obezbedimo, nego Deda Mrazu koji za jednu noć treba da obiđe planetu.
Poželeli bismo im, na primer, da ne žive u zemlji sa najzagađenijim vazduhom na svetu.
Poželeli bismo im, takođe, da nikad ne pristanu da im neko ko donosi važne odluke poruči da to što brinu o vazduhu koji udišu znači da „previše dobro žive“.
Da Deda Mraz to može da donese, zamolili bismo ga da njima, ali pre toga njihovim roditeljima usadi hrabrost i osećaj za pravdu i borbu, da ne dozvole da se zakoni države menjaju tako da idu na štetu njenih građana, a u korist manjine i radi bogaćenja velikih svetskih korporacija.
Poželeli bismo im da ne misle da njihov glas ne vredi ništa, jer vredi mnogo.
Ako bi Deda Mraz mogao, zamolili bismo ga da mami i tati donese svest o tome da ne mogu da spavaju dok se oko njih dešava istorijski trenutak od kog zavisi voda kakvu će njihova deca piti, vazduh koji će disati, ŽIVOT kakav će živeti.
Svojoj deci smo dužni jedno buđenje. Dužni smo im da im se nikad ne desi da ih ljudi u uniformi koji treba da ih brane – napadnu ili prepuste šačici huligana, a da nakon toga nastave da nose uniforme kao da se ništa nije dogodilo.
Deda Mraze, znamo da sve ovo ne možeš. Taj poklon moramo da im damo mi, njihovi roditelji. I nemamo za to vremena do Nove godine. Buđenje nam treba što pre.