Oštećene generacije

21 februara, 2019

Današnje vreme je vreme u kom se preispituje funkcija porodice i njenih članova. U ne toliko dalekoj prošlosti porodice su bile mnogobrojnije i imale su više dece, dok je danas sve češće reč o porodicama sa jednim detetom i te porodice su sve više nepotpune u smislu da im nedostaje jedan od roditelja. Dok se ranije to dešavalo zbog ratova i bolesti, danas je sve češća situacija u kojoj su roditelji razvedeni ili nikad nisu ni stupili u brak (gde uglavnom očevi napuštaju (buduće) majke), a neretko imamo slučajeve dece koja nisu bila planirana niti željena od strane jednog ili oba roditelja.

Želim da otvorim jednu važnu temu o manjkavosti roditeljstva i to konkretno o roditeljima koji se neadekvatno ponašaju u svojoj ulozi.

Prema Suzan Forvard i Kreg Baku (‚‚Toksično vaspitanje‚‚, Psihopois), postoji 5 roditeljskih obaveza, roditelji:

1. Moraju da zadovolje fizičke potrebe deteta;
2. Moraju da zaštite dete od fizičkih povreda;
3. Moraju da pruže detetu ljubav, pažnju i naklonost;
4. Moraju da zaštite dete od emotivnih povreda i
5. Moraju da objasne granice morala i etike svojoj deci.

Ovaj spisak nije konačan, to je samo osnova. Pa ipak, u radu sa klijentima neretko dođemo baš do situacija iz detinjstva koje se protežu do sadašnjeg trenutka u kojima roditelj, jedan ili oba, nije ispunjavao ni ove osnove, a dete je odraslo uprkos tome i to vrlo svesno sebe tada i svojih osećanja.
Primera ima mnogo i ne mogu se svi nabrojati, jer kako kaže Tolstoj: ‚‚Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način‚‚.

Ukoliko samog razloga nije svesno u najranijem detinjstvu, dete nešto kasnije postane svesno da je ono gladno, a da otac i/ili majka troše novac na svoja zavisnička ponašanja (cigarete, alkohol, narkotike…), takođe, taj roditelj modeluje buduća ponašanja deteta. Siromaštvo samo po sebi ne govori o tome da je porodica koja je siromašna neadekvatna. Dete može živeti u zdravijoj porodičnoj sredini iako je ona materijalno siromašna, od one koja je živi u izobilju, pa opet ne ispunjava nabrojane uslove.

Dete može da oseti je prepušteno samo sebi i da samostalno odlučuje o ispunjenju svog vremena, što može dovesti do problematičnog ponašanja i/ili do opasnosti, dete je dakle potpuno nezaštićeno. Od rođenja može da zaključi da je samo na svetu ukoliko ga roditelji ne drže u zagrljaju dovoljno često, ne neguju ga ili ne hrane, uprkos detetovom plaču.

Dete koje je neplanirano ili neželjeno, od prenatalnog perioda dobija poruku koja mu saopštava upravo to. Neretko se dešava da ne dobija ljubav, pažnju i naklonost od rođenja – pa na dalje i da mu se upućuju poruke: ‚‚Bolje da te nisam ni rodila‚‚ ili ‚‚Ja nisam hteo/la da se rodiš‚‚. Iako zvuči monstruozno, nekad to ne bude izgovoreno detetu, ali mu je poruka poslata na drugačiji način; dok dobar deo ljudi može da se seti takvih poruka koje su upućivane i putem reči nekome u porodici. Ništa manje monstruozno je neverbalizovano ‚‚‚zaključavanje frižidera ili špajza‚‚ da dete ne bi imalo pristup hrani. Nije to usamljena pojava i ništa manje ne boli od prethodno navedenih reči.

Dešava se da roditelj ‚‚preferira‚‚ jedno dete u odnosu na drugo, da ih stalno upoređuje, da jedno ima prednost u odnosu na drugo i da se jasno od onog ‚‚manje vrednog‚‚ traži da bude kao ono ‚‚više vredno‚‚. Roditelj može da stavi do znanja voljenom detetu da ono drugo nije željeno i da tim putem manipuliše odnose u porodici. Postojale su situacije u kojima brat/sestra kažu svom bratu/sestri da su neželjeni ili da su ‚‚usvojeni‚‚ iako ovi to nisu. Trauma i bol su prisutni.

Kada i ne postoje razlike koje se vide u okviru samih članova porodice, brojna deca (sada već odrasla) govore o tome da je recimo otac bio bolji prema tuđoj deci nego prema njima – njegovima. Od isključive strogoće ili zanemarivanja prema svojoj porodici i svojim roditeljskim obavezama, do nežnosti i dobrih kvalitetnih poruka upućenih drugoj, tuđoj deci. Deca to prepoznaju.

Često se ženskoj deci upućuje jasna poruka da ne vrede zbog svog pola, ukoliko se i posle nekoliko ženske dece insistira na rađanju muškog deteta, a u ovim krajevima imamo posledice brojnih nelegalnih abortusa u cilju dobijanja isključivo deteta muškog pola.

Primere ću završiti onim po meni najčešćim – nedostupnim roditeljem.
To su roditelji koji se ne investiraju u roditeljstvo – nešto poput roditelja koji su roditelji samo na papiru. Šta god da je to što odvaja ovog roditelja od roditeljevanja, deci nije naročito važno, jer ona ne dobijaju onih 5 najvažnijih stvari sa početka teksta. Odsustvo roditelja predstavlja za dete određenu traumu, dete oseća nedostatak onoga što bi trebalo da dobija, a uskraćeno mu je. To odsustvo može biti fizičko, a može roditelj biti i fizički prisutan, ali da ne reaguje i ne vrši svoju dužnost za koju je psihofizički sposoban.

Recimo imate roditelja koji psihički ili fizički zlostavlja dete, dok drugi roditelj dete ne zaštićuje od roditelja nasilnika – dete će uz brojna opravdanja (kako to deca samo mogu) pokušati da umanji neadekvatnost onog roditelja koji ga nije zaštitio, iako verovatno oseća ljutnju što drugi ipak nije reagovao i što je bilo prepušteno na milost i nemilost nasilniku.
Isto važi i za porodice gde žive roditelji roditelja pod istim krovom kao i dete, ukoliko su detetovi roditelji pasivni posmatrači u vaspitanju deteta u odnosu na babe i dede, dete shvata da njegovi roditelji nemaju pravog uticaja na situaciju u kojoj se ono nalazi. Nekad upravo baba i deda pokušavaju da okrenu dete protiv njegovih roditelja, govoreći o njihovoj neadekvatnosti i/ili lošem ponašanju, osobinama…

To što je neko pasivan u ulozi roditelja ne znači da dete neće osetiti posledice zbog takve vrste roditeljstva. Pasivan roditelj je onaj koji takođe ne zadovoljava potrebe deteta. Ne mora roditelj samo da zloupotrebljava dete da bi bio toksičan roditelj, pasivnost takođe izaziva traumu, naročito osećajem nesigurnosti kod deteta.

Deca u zavisnosti od uzrasta na drugačiji način doživljavaju traumu (u zavisnosti i od stepena sopstvenog telesnog razvoja), a drugačije je i ispoljavaju u detinjstvu i kasnije u odraslom dobu. Trauma od koje se ne oporavimo ostaje uz nas i utiče na sve naše kontakte, komunikacije, na dalju budućnost – od životnih ciljeva, telesnog i duševnog zdravlja, do izbora partnera i vaspitanja dece. I tako u krug. Naši roditelji nama – mi našoj deci.

Kada se uzme u obzir da potičemo sve više iz okrnjenih porodica i da je nekoliko generacija pod istim krovom, to dovodi do zaključka da moramo mnogo više raditi, pre svega na sebi i negovanju našeg unutrašnjeg deteta (koje je jednom verovatno bilo povređeno sa tuđom namerom ili ne), a onda i svesnije birati budućnost.
Gordana Belocić

Navedeni primeri su uzeti iz prakse, uz poštovanje podataka o ličnosti.

Autor teksta: Gordana Belocić

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama