Posramljivanje je jedan od najstarijih alata kojim se roditelji koriste kad žele da disciplinuju svoju decu: „Sram te bilo, opet si se upiškio u gaće!”, „Pi, kako te nije sramota, vidiš kako tvoj drugar taj-i-taj sluša mamu, a ti ništa ne slušaš!”, „Kako te nije sramota, vidiš da seka uopšte nema pelenu, a ti si veći i još nosiš pelenu!”. Još ako je pred drugim ljudima, pa to je onda pun pogodak! Naravno, ovi roditelji misle da će ovakvim načinom komunikacije naterati dete da, zbog stida koji oseća, više ne radi takve stvari. Da će ga tako naučiti šta je sramota, pa da to više ne radi. I možda i hoće. Ali, nije valjda to jedini cilj? Kad osećaju da roditelji nisu zadovoljni njihovim ponašanjem, deca se trude da to promene, ali ako kao metod koristite posramljivanje, to će ostaviti mnoge druge, loše posledice po dete. Taj osećaj manje vrednosti u odnosu na drugara može se trajno usaditi, pa će dete uvek imati osećaj da je onaj neko drugi bolji, pametniji, lepši od njega.
Razvoj slike o sebi
Slika koju imamo o sebi – o svojim sposobnostima, prirodi, kvalitetima i ponašanju formira se u našim najranijim danima, na osnovu onoga što o sebi čujemo od naših najbližih – roditelja, baba, deda, vaspitača. Pa zato, ako stalno dobijamo informaciju da smo nevaljali, bezobrazni, smotani, da se ponašamo kao bebe, to je upravo ono što ćemo misliti o sebi. Ali, to NIJE motiv da se popravimo i budemo bolji. Baš naprotiv, deca se ponašaju na bazi slike koju su stvorili o sebi. Dete koje veruje da je loše, ispoljiće baš takvo ponašanje, provocirajući roditelja da mu opet kaže da je loše. Začarani krug.
Jednostavno rešenje
Roditelji imaju naviku da posmatraju ponašanje, a ne samo dete i da, samim tim, tretiraju ponašanje umesto ljudskog bića koje stoji iza tog ponašanja. To je tanak led – kad tretiramo ponašanje, zaboravljajući da je iza njega dete, sa svojim emocijama i razmišljanjem, lako ćemo posegnuti za metodom posramljivanja. S druge strane, kad se potrudimo da tretiramo osobu koja stoji iza određenog ponašanja, lakše ćemo se fokusirati, disciplinovati dete bez posramljivanja. Ovo je svakako zdraviji pristup, ali zahteva više truda i razmišljanja.
Posramljivanje je linija manjeg otpora – trenutno daje rezultat, a ostavlja posledice koje se ne mogu odmah sagledati, navodeći time roditelje da pomisle da su postigli nešto dobro.
Posledice posramljivanja deteta
Posramljivanje ne umanjuje određenu vrstu ponašanja; ono samo umanjuje samopouzdanje. Ovo će možda uticati i na ponašanje, ali koja je cena toga? Mnoga istraživanja posramljivanje kod dece povezuju s njihovom željom da povrede druge.
Deca kojoj roditelji često govore da su nevaljala verovatno će biti agresivna i češće će ispoljavati autodestruktivno ponašanje. Posramljivanje ih tera da se povlače u sebe, a duboko ukorenjen osećaj stida prekriće maskom superiornosti, agresivnošću, a u nekim slučajevima opsesivnim perfekcionizmom.
A umesto posramljivanja…
Kao što vi ne želite da budete postiđeni kad nešto pogrešite, ne želi ni vaše dete. Postoji mnogo načina da dete nečemu naučite bez napada na njegovu ličnost i ponižavanja.
- Disciplina kroz igru. Tokom igre, deca su naročito otvorena za učenje novih stvari. Tada su najviše koncentrisani i njihovi mozgovi najspremniji za nove informacije. Uključite se u igru i iskoristite se ovom prilikom da im ukažete na neka pravila lepog ponašanja.
- Ukažite detetu na posledice njegovog ponašanja lepim objašnjenjem, ne posramljivanjem. Dozvolite ponekad da dete oseti prirodne posledice svog ponašanja, u situacijama kad one nisu jake. Iskoristite zatim situaciju da pomognete detetu da to popravi, bez grdnje i postiđivanja, kako bi iz svoje greške samo naučilo. Ali nikako uz vaš negativan stav, već uz vašu pomoć.
- Dete ne uči kad je posramljeno. Zato iskoristite situaciju kad je smireno i srećno da biste mu ukazali na greške i pomogli da ih ispravi. Ne fokusirajte se na ono što je loše ponašanje, već na to da pomognete detetu da shvati kako da ga popravi.
Zamislite, recimo, da set otputovali u stranu zemlju da radite i učenje jezika vam teško ide. Kolege na poslu vam se konstantno smeju, grde vas i postiđuju jer ne možete nikako da naučite. Potpuno je isto kada vi to radite svom detetu jer, recimo, nikako da nauči da piški u nošu.
Kao ni odrasli, ni deca ne žele da neko ide za njima i postiđuje ih zbog njihovih postupaka. Deci je potreban roditelj koji će ih disciplinovati i naučiti, a ne postideti zbog nečega što ne zna ili ne razume.