Vrata učionice se otvaraju. Seda naspram mene, ne nasuprot.
“Kako ste?”
Toliko jednostavno. Sasvim prirodno. Ipak neočekivano. A toliko neophodno.
Ni “kako je moje dete?”. Ni “šta ćemo sa matematikom?”. Ni “ja mislim…”.
Samo – Kako ste?
A ja znam da ste svi zabrinuti, da ste užasnuti, da ste poljuljani, da ste umorni.
Hajde u svemu ovome da pređemo na ti!
Hajde da ne stavljamo papir između nas. Hajde da ne gubimo vreme dok stigne novi protokol. Ja ću da ti kažem šta meni treba. Ti mi kaži šta mogu da učinim za tebe. Jer ovo su naša deca. I nema potrebe da delimo starateljstvo, iako imamo dva krova.
Hajde da se dogovorimo.
Ti i ja!
Dođi da me pitaš kakav je drug.
Dođi da podelimo šta je muči.
Pusti je da veruje da je škola dobro mesto.
Dozvoli da sam otkrije da nešto i nije kako treba.
Nemoj joj kod kuće govoriti da je strašno pogrešila.
Nemoj joj pred nastavnikom reći da je samo dete.
Nemoj da ga pitaš –A šta je Marko dobio?
I nemoj da joj kažeš – Mene ne interesuju druga deca.
Zadrži jasan stav kada je škola u pitanju.
Zadrži isti stav i kada je tvoje dete u pitanju.
Ne uči je da gleda samo sebe.
Uči ga da bude tu i za druge.
Pokaži da veruješ da sam može dobiti tu peticu.
Nemoj joj pokazati da ne veruješ tražeći peticu.
Ne piši joj lažno opravdanje.
Ne pokazuj joj da je laž opravdana.
Nauči je da bude dobar čovek.
Nauči ga da može biti i dobar đak.
Hajde zajedno da aplaudiramo kad zastane zbunjeno na priredbi.
Hajmo najglasnije da navijamo kada promaši koš.
Hajde da zajedno krijemo suze kad pevaju – Računajte na nas!
Hajde da im verujemo kad pevaju – Računajte na nas!
Reci mi – U najboljim je rukama.
Reci mu – U najboljim si rukama.
Pokaži da znaš da radim i ono što je iznad mojih moći.
Pokaži da znaš gde počinje moja nemoć.
Daj mi znak da se razumemo.
Kaži mi da mi veruješ.
Slušam te.
Vrata su otvorena.
Autor: Maja Radović, nastavnica srpskog jezika i književnosti