Деца су се побунила.
Ми смо се изненадили.
Деца истрајно бране своје захтеве.
Ми их пратимо и подржавамо.
Деца се добро организују.
Ми се питамо ко их води.
Деца су креативна и духовита.
Ми то код њих раније нисмо видели.
И тако, пада лист по лист нама непознате књиге, а ми јој ни слова не разумемо, само знамо да је морамо прочитати. Деца су нас разоружала. Идемо шокирани и запитани. Ко су та деца?
Има ли ико ко је ових дана рекао: срамота ме је што не познајем своје дете? Има ли већег пораза за једно друштво које не познаје своју децу? Да ли смо се запитали зашто их не познајемо? Или ће они бити и за то криви? Јер нам се нису представили и приказали. Као да је то њихова обавеза, а није одраз нашег одустајања.
Пре пар година једна девојчица је на часу рекла како не воли ружно понашање без извињења. И то је срж њихове побуне. Устали су вичући против изговора, покушавајући да надјачају оно што слушају од рођења. Побунили су се против: не смем, не могу, немам.
Ова наша деца која су се затворила у своје школе и факултете су деца располућеног света. Они су гајени по рецепту савршеног родитељства, са прегрштима савета и уз мисао да су једини и неприкосновени, да за њих увек мора бити, да не смеју ни у чему заостајати за другима, да се мора све за њих жртвовати, да је учење неопходно, да су понос родитеља, њихова нада и једини разлог за живот. Међутим, живели су сами. Гледали су своје родитеље у непрекидном грчу и лету, у грижи савести јер не могу да стигну. У кући нису имали заједничке ручкове. Понекад су се играли са мајкама којима се капци спуштају од умора или очевима који се сваког часа јављају на неодложне позиве. Слушали су свађе и сузе. Присуствовали одрицањима. Правили се да верују изговорима. Покушавали да схвате како је све то за њихово добро.
Некад су причали своје приче. Покушавали су да кажу шта их брине, чему се веселе, како се друже. Желели су да зову друштво кући. Питали су да буду сами у парку. Или шетају по граду. Љутили су се на неке другаре. Грдили наставнике. Тражили заједнички филм. Журили кући да се грле. Свађали се са браћом и сестрама. Сањиво звали.
Само нико није био ту да их чује. Није имао времена, снаге, стрпљења. Јер му је било свега преко главе. Јер је паметније ћутати. Јер шта може више да се уради.
И тако су деца расла. Одрасли су их виђали иза екрана. Дали су им класификацију по неком слову. И карактеризацију тог слова која се битно разликује од других слова. Рекли су да су то деца неразговетна, без интересовања, херметична и себична. За то су окривили телефоне. Школи су наредили да им вежба емпатију и солидарност, да их научи како уважавати туђе мишљење, како бити критичан. Тако су се ослободили одговорности и направили још један повод за колективну депресију.
А деца нису глупа. Они су све видели. Иако су им отели садашњост и протерали их у самоћу. Видели су како се одрасли сагињу, како лажу, како у своја четири зида причају једно, а на светлу дана ћуте. Осетили су како им тајно спремају кофере да их испрате далеко од личне немоћи да нешто учине. Били су сведоци понижења, немаштине, кукавичлука. Било им је лоше од умиривања, од савета да ћуте, од суочавања са бесмислом. Смејали су се и изругивали над светом који им промовише лажне вредности, који их тера на бешчашће зарад голог живота.
Пукли су једног дана када их је притисла надстрешница јер су се уплашили да ће свет одраслих и то прећутати. Просули су чашу у којој је њихова околина преживљавала своје мале буре савести и потопили свет својим принципима. Покидали су кајасе у које су били упрегнути, проговорили су све оно што су годинама ћутали. И опет су остали племенити. Преузели су од родитеља да среде овај свет без оптуживања и пребацивања на деценијама немоћи којој су присуствовали. Траже само подршку.
То су наша деца. Само нисмо стигли да их упознамо.
Ауторка је професорка српског језика и књижевности из Шапца