Došli smo do stanja umora, nekad beznađa i razočarenja, nekad držanja za poslednju nit nade. Čini mi se da je ova borba protiv sistema pre svega borba sa samim sobom. Svako ima svoj način da pobedi tišinu i četiri zida.
Tako sam pre neki dan shvatila kako u proteklom periodu pratim samo dve stvari: vesti i običan život ljudi po svetu. U slikama tog života vidim sve ono što nemam. Prosto se iznenadim kada na nekim stranim kanalima vidim da ljudi pričaju o temama koje nisu politika. Stisne me zavist jer ne mogu ni da zamislim sebe u takvim razgovorima sa ovom sadašnjom glavom. Ja sam talac. Ovaj sistem mi nameće potrebu da budem ono što nisam.
On me tera da budem hrabra. A nisam. Vređa me na hiljadu načina i preti da ću ostati na ulici. Šalje mi skrivene signale kako sam nebitna. Može me slistiti do nepostojanja i učiniti da budem vest za jedan dan. U tom danu ću imati podršku, tapšaće me po ramenu kao borca, a zatim će se sve rasplinuti. Zakačiću na rever značku neukaljane časti i završiti kao greška. Neću tada biti ponosna. Stid će biti jači.
On me tera da lažem. Poziva se na profesionalnost. Očekuje da stanem pred svoje đake i njihove roditelje i kažem kako je sve u redu. A nije. Škola odavno nije mesto gde je sve u redu. Samo se godinama pravimo da jeste. Jer ne želimo da kvarimo ličnu udobnost. Jer ne možemo mi sami ništa promeniti. Jer je tako bilo oduvek, pa šta nam fali. Jer ne može sve biti idealno i šta ta deca više hoće. Jer smo u svojoj neukosti i spremnosti da progutamo svaku vrstu manipulacije prevideli kako je svet otišao daleko, a mi zapeli u pukotini prethodnog veka, pa se u tom procepu bez vazduha i orjentira koprcamo ubeđujući i sebe i sve oko sebe kako smo fantastični, samo nas niko ne razume, pa nam zakida i otima prirodno pravo da živimo na svoj način. A deca rastu i znaju svaku istinu. Zato su izašli na ulice i zatvorili škole. Zahtevaju da se ispravi sve ono o čemu smo javno ćutali. Neće da nas slušaju. Hoće pravdu. Zato ne mogu da izađem u susret sistemu i lažem, odreknem se svojih sadašnjih i bivših đaka, proglasim ih za nečast.
Sistem me tera da kradem. Inače ću biti siromašna. A ja neću da kradem. Zato tom sistemu neću učiniti zadovoljstvo i predati mu fiktivni plan nadoknade časova. Jer to znači da će on zažmuriti na jedno oko, ja upisati časove, zajedno ćemo to nazvati nekim lepim pedagoškim imenom, ogrnuti se višim ciljem i učiniti da privid nadvlada stvarnost. Svako će dobiti svoje. Sistem će ostati neokrnjen. Ja ću dobiti platu. Problem je u tome što meni ne treba takva plata. Ponos i sloboda se ne prodaju. Istina nije stvar tržišnog dogovora. Ne umem da ćutim. I neću. A ne umem ni da budem siromašna.
Sistem zahteva… A ja to neću, pa u ovoj podvojenoj stvarnosti pokušavam da ostanem cela kao i svi zabrinuti i raspolućeni ljudi koje srećem ovih dana. Zato sa čežnjom gledam i pijem slike običnog života u kome se ne prepričavaju vesti, u kome se živi i žuri sasvim obično. Gledam slike nekih mesta i kristalnih obala na kojima nikad neću biti. Zamišljam kako šetam u ovom proleću jednom ulicom i sve što vidim je rascvetali drvored. Čekam da se teskoba pretvori u prostor i reči dobiju svoje pravo značenje u kome neće biti potrebna hrabrost da se izgovore. Zato uzimam unuku za ruku, gledamo izloge, biramo mesto za ručak, smejemo se, a zatim žurimo u vrtić po brata.
Dok pada kiša, držim dve male ruke, skačemo po baricama i ne brinemo za fleke. Otimamo život od besmisla.
Autorka je profesor srpskog jezika i književnosti