Oблик насиља у школама о којем се недовољно говори

мај 8, 2019

У друштву у којем доминира тзв. „ријалити култура“ прожета свим могућим облицима насиља који се свакодневно и целодневно приказују преко различитих медија, праг толеранције према насиљу постаје веома висок. Ипак, јавност се повремено обавештава о одређеним случајевима насиља у школама. У великој већини случајева доступне информације су обухватале случајеве насиља у којима су као жртве истакнути ученици. О све чешћим случајевима насиља над просветним радницима готово да нема никаквих информација, па се може доћи до закључка да таквог насиља нема. На вербално насиље над просветним радницима смо, углавном, огуглали, без обзира да ли оно потиче од стране ученика, родитеља, колега или виших инстанци. Оно је постало уобичајена појава. Са друге стране, све чешћа појава која још увек није постала уобичајена и изазива пажњу у срединама у којима се дешава је насиље путем средстава комуникације, посебно преко друштвених мрежа.

У последње три године, као регионални синдикат, имамо забележена три таква случаја у којима су жртве наши чланови. Заједничке особине забележених случајева су:
– главни починиоци насиља су ученици првог разреда средњих школа, а поједини ученици виших разреда су „навијачи“
– насиље није реакција на потенцијалне грешке наставника, већ је иницирано након баналних догађаја (примедби на домаћи, евидентирања неоправданих часова и сл.) или услед спознаје да је жртва неко ко „није симпатичан“,
– насиље је, углавном, усмерено на више наставника, међу којима се, по правилу, издвајају по један или два наставника који важе за „захтевније“,
– насилни ученици не испољавају свест да врше насиље, а након изрицања васпитно-дисциплинских мера не показују знаке кајања, тако да настављају са насиљем само у неком блажем облику и на опрезнији начин,
– родитељи насилника изражавају или немоћ да нешто ураде или, чак, подржавају и директно учествују у насиљу,
– реакције школа су у границама које прописују важећи правилници, а по правилу „у интересу ученика“, тј. насилника, при чему се интерес друштва као целине, па и истински интерес ученика игноришу.

Посебно је забрињавајуће то што многи просветни радници изражавају благ став према оваквим случајевима и спремнији су да осуде неког колегу након оптужби за наводно насиље од стране ученика, без обзира да ли је оно доказано, него да осуде ученике за насиље над колегама чак и када постоје очигледни докази.

У ситуацијама када се директно сучељавају изјаве наставника и ученика, све чешће је наставник тај који мора да доказује своју тврдњу и да се правда, јер „над главом“ му стоје директор или различите инспекције и саветници.

Апсурдно је да, у атмосфери у којој све више преовладавају ситуације где просветни радници немају право на грешку, а да се од ученика прави својеврстан култ, просветни радници треба да буду ауторитети и да усмеравају те ученике ка исправним вредностима. Све то води ка додатном урушавању школског система и слабљењу друштва као целине.

Душан Мишковић, Председник УСПРС – СО СОМБОР

Извор: usprv.org.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама