Deca su nam i zlatna, kakvi smo mi.
Zovem juče s posla najstariju kćerku i razgovor teče otprilike ovako:
– Srećo, kako si, šta radiš? Jesi li jela? Jesi li se umorila danas u školi?
– Mama, dobila sam 4 iz matematike. Ti si rekla da je svaka ocena za đaka.
– Jesam. Jeste. Jesi li ti zadovoljna?
– Pa, jesam.
– Dobro. Sad se malo odmori, igrajte se, slušajte dedu, a kad dođem s posla ići ćemo vani.
– Hoćemo. Mama, a jedna devojčica je plakala što je dobila 4. Kaže da se njena mama uvek ljuti i galami na nju ako ne dobije 5.
Ovako počinje sistem(at)sko upropašćavanje rođene dece.
Ne brinite se, neće ovo biti tekst o neostvarenim i iskompleksiranim roditeljima koji jurcaju i razvoze decu po najelitnijim školama za štošta. Naravno da je za svestran razvoj ličnosti važno decu izložiti i muzici i umetnosti i sportu i učenju stranog jezika i kreativnim radionicama, ali polako, sve u njihovo vreme, po njihovoj meri, kad budu spremni i sami izraze interesovanje i pokažu inicijativu.
Zar treba već u drugom osnovne da sagore i zasite se svega? Gde su nestali ljudi koji žele da im dete postane dobar čovek, iskren i odan prijatelj, pouzdana, srećna i emotivno stabilna, zdrava osoba? Ima ih, srećom, poznajem mnogo i takvih.
Skoro jedan prijatelj povodom rođendana svoje ćerke reče da je sva njegova očekivanja ispunila onog dana kada se rodila. Ne znam jesam li ikad išta lepše i emotivnije pročitala. To je najmelodičnija izjava roditeljske ljubavi svih vremena!
Dragi roditelji, nije nama truo sistem, ovaj nesrećni i otužni usud od zemlje, bolesno društvo izopačenih vrednosti krivo ni za šta. Sami smo. Ne valjaju nam vaspitači, učitelji, nastavnici, profesori, pedijatri, stomatolozi, ginekolozi, trgovci, konobari, vozači, slučajni prolaznici, a mi sami sveci. Sve znamo bolje od drugih, mešamo se svakom u posao, odmah zovemo medije ili idemo direktoru, pa i predsedniku države jer učiteljica danas nije pohvalila naše dete.
A nećemo da priznamo da smo svi mahom, manje ili više, nečim povređeni, nezadovoljni, obespravljeni, nestrpljivi i tako netolerantni hodamo uokolo kao nagazne mine čekajući prvu žrtvu na koju ćemo ispljunuti sav nataloženi otrov.
Zaboravili smo na empatiju i razumevanje, pokušaj da se bar na momenat stavimo u kožu druge osobe, da splasnemo, da pustimo nekad nešto da prenoći, da razgovaramo jedni s drugima, da eventualni sukob pokušamo rešiti direktno ne praveći od njega senzaciju za uvek gladne i bespoštedne medije.
I ne, nije ovo tekst ni o kukolju, i njega ima u svakoj profesiji, daleko od toga. Mnogi otaljavaju posao, ne znaju i ne žele da ga rade, ima nas svakakvih. Ali, verovali ili ne, ima još uvek i onih koji vole svoj posao i rade ga s ljubavlju i početničkim entuzijazmom, daju se potpuno, celim svojim bićem.
Međutim, svejedno će se uvek naći neko ko neće biti zadovoljan i takvima, odnosno ni onim zvanično i objektivno najboljim, vrhunskim stručnjacima u svojim zanimanjima jer nije svaki učitelj/trgovac/konobar/lekar za svakog učenika/kupca/gosta/pacijenta,.. Takav se još nije rodio.
Nisu svi na budžetu zaposleni preko veze, putem nepotizma, korupcije, stranačke pripadnosti i ne odlaze na posao samo da bi lakirali nokte i prošetali svoja odela, nisu svi novinari zaposleni na režimskim medijima neprofesionalni i neetični pojedinci koje treba sutra na ulici da pljunete, nisu svi policajci to što vam je prvo palo na pamet, i tako dalje i tome slično.
Dragi roditelji, volite svoju decu najbolje što umete. Ne morate im organizovati rođendan u igraonici na koji će doći ceo razred, ne morate se plašiti da će se razboleti od toga što im povremeno za doručak skuvate viršle umesto papaje ili kivano afričke rogate dinje sa čia semenkama, ne moraju da idu istovremeno i na hor, časove klavira, nemački jezik, karate, tenis…
Poslednjih dana, kako svakodnevno vodim školarca do škole i nazad zapažam koliko dece ne zna da hoda! I koliko dece ima određene, golim okom vidljive, deformitete stopala i nogu. O pogrbljenim dečacima bez ramena neću ni da pričam.
Deca najviše pamte kvalitetno i sadržajno provedeno vreme sa vama, vaše zagrljaje, poljupce i osmehe, vaš topli glas prožet ljubavlju. Gradite kod njih emocionalnu inteligenciju i samopouzdanje, posvetite im se, poštujte ih i volite da se ne biste za deset i manje godina iščuđavali ako postane zavisnik od telefona, video igrica, droge…
I priznajte nekad sopstvenu grešku, poslušajte nekad prijatelja, dobronamerni savet stručnjaka koji je u kontaktu s vašom decom nekad i duže i više od vas samih, pre će oni uočiti eventualno „odstupanje“ koje se da korigovati na vreme ako samo na momenat zaboravite na vaš ego, spustite gard i prihvatite da niste nepogrešivi.
I pokušajmo stvari, za promenu, sagledati iz više uglova. Ne budimo tzv. hejteri koji će uvek naći milion argumenata zašto ne treba uvesti veronauku u škole ne želeći priznati sebi da će upravo taj veroučitelj sutra biti možda i jedina moralna osoba s kojom će naše dete imati kontakt i ne zvonimo na sav glas kako našem gradu nedostaje više parkova za decu, jer budite realni, koliko vi vremena zaista provodite s njima napolju?
U naselju u kojem živim, uvek su to isti roditelji sa decom, nekolicina njih, i tek po koja baka, deda, teta čuvalica. Naravno da bi nam dobro došlo više svima dostupnih i raznovrsnijih sadržaja za decu, ali čemu i to ako će se, kao nedavno na jednom dečijem festivalu dve mame bukvalno potući oko toga čije dete će sesti na vrtešku. I to sa sve šakama, pred decom, priredivši im tako ne samo jednu jezivu i uznemirujuću scenu, nego i doživotnu traumu.
Sramota me je i nas i ove zabiti (da ne kažem selendre jer je to sad aktuelna reč) u kojoj preživljavamo, gde nam je odavno luksuz odvesti decu u pozorište.
Sramota me je ove duhovne pustoši na svakom koraku. Sramota me je roditelja koji decu vaspitavaju da doslovno gaze preko mrtvih i da cilj opravdava sredstvo. Sramota me je što nekad uhvatim i samu sebe da ne opomenem sopstveno dete kad ne kaže dobar dan, hvala, doviđenja, izvinite,..
Izvor: Sputnjik