Ovo je priča o dostojanstvu i dobroti jedne majke koja je mnogo izgubila

maj 29, 2019

U svakom (ne)vremenu postoji borba dobra i zla. Ovo je istinita priča o jednom susretu u Bosni za vreme ovog suludog poslednjeg rata. Ovo je priča o dostojanstvu i dobroti jedne majke koja je mnogo izgubila

Bila je, koliko me sećanje ne vara 1994. godina kada me je urednik časopisa za koji sam tada radila u Beogradu, poslao u Doboj da napišem reportaže koju ću sama pronaći. Imalo je u to vreme da se piše gde god da pogledaš i koga kod da sretneš, jer se tuga očitavala na svakom licu, u svakom pogledu, a kad bi se malo “začeprkalo” izašla bi na površinu kao jauk, kao vapaj, kao potmula grmljavina koja prolazi onako bez sunca. Rat je tutnjao. Sunce se čekalo.

Trebalo je iz slobode stegnuti srce i krenuti u potpunu neizvesnost tamo gde su se pisale najtužnije priče. Pamtim i najmanji detalj svake, a ono što je bilo najlepše da se napiše, novina nije trpela, jer po rečima starijeg kolege i urednika “novinar ne sme da ima emocije”. Mislim da bi takav na psihoterapiji pokazao koliko je suštinski ranjiv, ali pošto više nije među nama, neka ostane na tome.

… U Doboj sam stigla autobusom i smestila se u nešto što je u ratu ličilo na hotel. Mesto me nije držalo pa sam u “restoranu” naručila kafu, ne bih li doznala bar od konobara šta se trenutno dešavalo u gradu i izvan grada. U restoranu samo dve duše. Konobar, koji je oboleo što ga je poštedelo ratišta i pridošlica sa rokovnikom i onim čuvenim “idiotom” foto aparatom kojim sam beležila trenutke diljem Srbije, Bosne i Hercegovine…

Ispričao mi je, pored ostalog, priču o ženi, koja je u ratu izgubila tri sina, četvrti je ostao živ i negde je na ratištu i ima još ćerku koja živi sa njom. Pitala sam ga da li bi neko mogao da me odveze do nje i da li je put opasan?
“Deo puta do nje je pod muslimanskom kontrolom, a tamo gde ona u izbeglištvu živi su stare porušene kuće, iz kojih su domaćini izašli”, kao da se branio od pomisli da me vozi, ali je, ipak, pristao.

Zaključao je hotel, uključio nekog starog “juga” i krenuli smo. Godišnje doba kada sve buja i raste nije se osećalo jer se sve mirisalo na rat, dim, stradanje i smrt. Ovde kao da je i proleće umiralo pre vremena. Išli smo nekim zaobilaznim putevima, gde nikog živog nismo sreli, ni čoveka ni zalutalu životinju. Vozili smo se desetak kilometara, kada sam konačno videla izgorele krovove i naslutila da je to selo u kome ću se sresti sa velikom tugom. Pogled na izgorelo selo tek je početak priče u kojoj je glavnu ulogu odigrala Stana, majka petoro dece.

“Ja moram da se vratim u grad, u hotel, a tebe ću ostaviti, pa ti stopiraj kad se budeš vraćala” – rekao mi je na kraju puta konobar i pomogao mi otvoranjem vrata da izađem. Uz jako brundanje i oblak prašine koji je podigao stari “jugo” polako je odmicao. Bila sam sama. Pohitala sam prema kući koju mi je pokazao, rekavši da u njoj živi Stana. U dvorištu sam primetila dve koke i jednog psa, koji je prijateljski krenuo prema meni. Mahanje repom prepoznatljiv je znak da neće da ugrize. Pomazila sam mu glavu, potpuno obamrla od straha zbog cele situacije u koju sam došla, kada se na vratima kuće pojavila starija žena. Bila je sva u crnom. I sa crnom maramom obavijemom oko glave i vezane u čvor na vratu. Blage tople oči polako su se približavale. Pas se odvojio od mene i krenuo ka njoj, uvijajući se oko nogu.

“Dobro došla, devojče, srećni te putevi doveli meni”, rekla mi, pružajući ruku i blago me privukla da se poljubimo. Nije znala ko sam i zašto sam došla. U kući je bila veoma mlada devojka, komšinica Slađa, koja je ostala dok sam se upoznavala sa ženom u crnini koja je skuvala kafu od ječma. Klimnula je glavom kada sam je pitala da li bih mogla da napišem priču o njoj. I sinovima koje je u ratu izgubila.

Sećala se njihovog detinjstva i govorila za šta je koji bio nadaren. “Jedan je svirao harmoniku, drugi je pevao kao slavuju, treći je… ” Zastala je da proguta suze. “Treći je završavao fakultet, čekao ga je posao, imao je divnu devojku”. Imali su, bili su… Prošlo vreme. Bolno prošlo nikada vraćeno vreme, osim sećanja koje još više urezuje ranu u okrvavljeno srce. Pričala mi je gde je koji poginuo, kako su ih saborci izvlačili, gde su sahranjeni… Pričala je i da je četvrti ranjen i da joj ćerka nadniči, i da je od nadničenja zaradila one dve koke koje sam videla u dvorištu.

“Snesu, sine jaja, pa da preživimo, dok ovo zlo ne prođe. Kuća je sva u promaji, ni ne znam čija je, a i mi od muke morali da bežimo. Teška me je tuga slomila”.

Pominjala je ponaosob svakog sina, ponavljala njihova imena i gušila suze kao da se stidela da ih pokaže, kao da bi pokazivanjem suza priznala da ih više nikada neće videti.

Na razne ljude sam nailazila u ratu i svako je pokazivao tugu na svoj način, ali niko kao Stana, majka stena koja jeca u dubini svoga bića. I dostojanstveno plače i tako podnosi nemaštinu i nemanje ičega i gubitak skoro svega što je imala. Žive od koka nosilja koje je ćerka zaradila u nadničenju. “Rat je, sine, teško je, ali jedino što je teško što sam izgubila tri dela srca svoga”, rekla je.

Pisala sam svaku reč koju je izgovorila, pisala sam plašeći se da je ne povredim ako nešto propustim i slikala je dok je pričala i uhvatila suze na njenom prerano izboranom licu.

Pas je napolju zalajao. Istrčala je u strahu. “Tu smo, sine, u nedođiji i nikad ne znamo ko će da dođe. Ima dobrih ljudi i ja se samo njima nadam, ali se pomalo plašim onih drugih. Moja trojica su poginuli u borbi, na različitim položajima i lakše mi je nego da su negde mučeni. Junački su poginuli – pričala je kada se vratila, rekavši da je pas lajao od straha. I nekako se tada nasmešila, prvi put za tri sata koliko smo razgovarale.

Dok je bila napolju, pitala sam mlađanu komšinicu Slađu da li bih negde u blizini mogla da nađem kafu ili čokoladu ili bilo šta što bih mogla da poklonim Stani?

Rekla mi je da ima nekih pet kilometara od kuće mala ratna radnjica u kojoj bih, možda, mogla da kupim to što tražim.

“Ali, malo je opasno do tamo”, napomenula je.

“Hoćeš li sa mnom”, pitala sam je.

“Hoću, uz Božju pomoć”, čula sam.

Zabolela me priča, zabolela me sudbina ove žene koju sam videla prvi put i želela sam jako da je bar obradujem sa malo, koliko sam i sama imala u to vreme.

Rekle smo Stani da idemo malo u obilazak i da ćemo se brzo vratiti. Išli smo kroz šume, livadama koje nije imao ko da pokosi, išli smo do radnje za koju nismo znale da li uopšte radi i da li uopšte ima nešto da se kupi.

Nikada se, čini mi se, nisam toliko obradovala kada sam u toj radnjici videla kafu i čokoladu. Setila sam se praznih rafova u svim radnjama u Sarajevu kada je počeo rat i gladi tamo i kada sam izbegla u Beograd. Bilo je sramota tražiti, bilo je sramota reći da si gladan. Sad bih sve drugačije, ali ne mogu prošlost da učinim boljom. Preživelo se stoički, a to je važno. Važno je i ustati kad padneš, otresti tugu sa sebe i nastaviti. Možda da nisam sama doživela mnoge tuge, ne bih mogla ni razumeti ni saosećati. Tuge se samo drugačije podnose, a u suštini su iste. Tuga zbog nečega ili nekoga uvek ranjava, sve dok se zdravo ne odtuguje. Neko ne uspe u tome, već je popu kamena oko vrata nosi sa sobom do kraja. Bude mi žao pomisli da sam mogla da mu pomognem da smo se sreli nekada…

Vratile smo se Slađa i ja u sumrak kod Stane. Nosila sam kafu i čokoladu i čini mi se da sam se više plašila da ih neko ne ukrade, nego da ćemo upasti u zasedu… Imala sam želju da joj izmamim još jedan osmeh i da krenem u neizvesnost. Nisam znala ni kako ću da se vratim, ni ko će na putu da naiđe. Nisam ni smela da razmišljam o tome. “Bog čuva hrabre”, ponavljala sam u sebi i Bogu se molila.

Ušla sam u kuću, zagrlila je kao majku, pružila darove koje sam donela… Suze su grunule.

“Moram sad da krenem”- rekla sam.

“Ajde, sine, uz Božju pomoć, ali idi onim drugim putem, tuda će možda neko od naših da naiđe i da te poveze do Doboja” – savetovala je.

“Moliću se ja za tebe, bićeš ti dobro”- dodala je.

Držala je nešto u rukama, uvijeno u beli papir i kada sam pošla, pružila je ruke prema meni:”Neka ti se nađe uz put, skuvala sam dva jaja, ako ogladniš”.

Nekoliko trenutaka držala me je za ruke na pragu ničije kuće. I ispratila, dugo mašući, sve dok sa Slađom nisam zašla u prvu krivinu. Na drumu smo se rastale. Slađu nikada više nisam videla. Ni Stanu, koju ni danas, 24 godine kasnije nisam zaboravila. Posebno njeno dostojanstvo u bolu, njenu ljudskost i reči uz užinu, koju mi je spremila i od svoje nemaštine odvojila. Držala sam ih u ruci ni ne pomišljajući da ih spustim u torbu, pešačeći ka Doboju i čekajući Sunce…

Autorka: Željka Radulović

Psihološki savetnik, psihoterapeut pod supervizijom OLI integrativnog psihodinamskog metoda

Izvor: psiholoskosavetovalistelibido.wordpress.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama