Sporazumom o rešavanju spornih pitanja, potpisanim 24. aprila 2015. godine, okončan je najduži štrajk u srpskoj prosveti. Ovim dokumentom Vlada Republike Srbije je na sebe preuzela obaveze koje su definisane u ukupno deset članova. Njime (članom 2. Sporazuma) bila je određena i famozna pomoć prosvetnim radnicima, o kojoj se previše pričalo i pisalo prethodnih dana.
Istini za volju, u Sporazumu piše da će pomoć biti isplaćena u visini zarade zaposlenih, a najavljena je isplata od sedam hiljada dinara. U istom članu se pominje da će zaposleni u osnovnim, srednjim školama i domovima učenika na osnovu slova Posebnog kolektivnog ugovora i člana 32. dobiti i novogodišnju nagradu.
Nastavnici i zaposleni u školama su posebno ljuti i zbog činjenice što su morali štrajkom upozorenja da podsećaju Vladu Republike Srbije na preuzete obaveze, koje ona očigledno nastoji da izbegne. Međutim, loš i maćehinski odnos prema zaposlenima nije jedini problem koji opterećuje naše škole. Umesto da unapređuje sistem novim zakonskim i podzakonskim aktima, Ministarstvo prosvete i nauke stvara još veću pometnju i doprinosi urušavanju preostalih suštinskih vrednosti koje ima naše obrazovanje. Tu se pre svega misli na nove pravilnike kojima je trebalo da se, navodno, određene kategorije zaposlenih „bolje rasporede u sistemu“, a u stvari pokazana je prava slika nepoznavanja stanja u školama, kao i realnih potreba školstva.
Pravilnicima je redukovan broj bibliotekara i ostalih stručnih saradnika i to baš u vreme kada postoji veoma veliki broj učenika iz razorenih porodica i kada je nasilje u silnom porastu. Ukidanje defektologa i logopeda kao stručnih saradnika predstavlja pravi zločin. Paradoksalna je činjenica da se to čini paralelno sa veoma glasnom promocijom inkluzije u srpskim školama, u koje se bez ikakve zadrške upisuju deca sa najrazličitijim tipovima smetnji u razvoju (od ozbiljnih zdravstvenih dijagnoza, do poremećaja u ponašanju). Ko će onda, ako ne psiholozi, defektolozi i logopedi da bar malo pomognu nastavnicima i učenicima u procesu diferencijacije zahteva prema mogućnostima te dece?
Ovo je vreme cvetanja administracije, umnožavanja beskonačnog broja svakakvih aktivnosti, jalovih timova, beskorisnih izveštaja, a o svemu tome svedoče nebrojene tabele i analize čiji se podaci i rezultati uopšte ne razmatraju. Ovo frustrira sve prosvetne radnike.
Štedi se na svemu, na učenicima, nastavnicima, higijeni, ali se ne štedi na projektima u kojima učestvuju činovnici i bliski saradnici Ministarstva prosvete i nauke. Milioni evra protraćeni su na JISP (Jedinstveni informacioni sistem u prosveti), koji nije uspostavljen, preko miliona za inkluziju, za razvioničarske projekte na temu nordijskog obrazovanja, otvorenog kurikuluma, uvođenja kompetencija i ostalih različitih promašaja debelo plaćenih stranim zajmovima (predstavljenim kao donatorski poduhvati). Zbog svega toga, naše obrazovanje je potpuno izobličeno i unakaženo.
Bogu hvala, ima se i može se, ide se u svet, na studijska putovanja i edukacije o „ruhu i kruhu“ nastavnika i građana Srbije, održavaju „naučne i stručne“ konferencije i skupovi po luksuznim belosvetskim i domaćim hotelima, ali se na osnovnim školskim potrebama steže kaiš!
U toku jula tekla je javna rasprava o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. I to je bila jedna od obaveza koja prizilazi iz Sporazuma sa Vladom Srbije. Izmene je trebalo usvojiti i doneti do početka ove školske godine. Iz čitave halabuke, izmenjen je samo jedan član zakona, koji se i inače morao menjati zbog usklađivanja sa Zakonom o radu.
Godinama najavljivani zakon o platama zaposlenih u javnom sektoru (jedan od osnovnih zahteva za vreme štrajka i čije je usvajanje uslovljeno Sporazumom), trebalo je da bude usvojen i primenjen od početka 2016. godine. Međutim, na javnim raspravama se ustanovilo da i pomenuti zakon predstavlja još jednu u nizu obmana. Njime nisu obuhvaćeni funkcioneri, zatim zaposleni u javnim preduzećima, agencijama, imenovana i postavljena lica, zaposleni u Narodnoj banci… Da bi zakon mogao da se primeni neophodno je uraditi katalog radnih mesta, odrediti na osnovu njega nove koeficijente.
Sve ovo je predviđeno da se uradi u narednim mesecima, tako da o predviđenoj primeni ovog zakona od početka godine nema ni govora.
Zaposleni u prosveti neprekidno se zastrašuju gubitkom časova i norme, obespravljeni su, suočeni sa neprestanim spočitavanjem i bezobraznim podmetanjem kako im je novac najvažniji, pa su prinuđeni da se polako povlače pred rušilačkom stihijom činovnika Ministarstva prosvete i nauke i prosvetnih agencija. Sindikalna borba nastavnika se obezvređuje i omalovažava u javnosti neprekidnim poturanjem materijalnih pitanja u prvi plan, a zataškavanjem ciljeva koji se tiču popravljanja haosa u obrazovanju.
Istina je – nastavnici bi želeli da se njihov rad više ceni i vrednuje, ali najpre žele dobru i valjanu školu, jer i sami imaju decu i unuke. Nemaju ni rezervni posao, ni rezervnu domovinu.
Autor: Milan Jevtić, predsednik Unije sindikata prosvetnih radnika Kragujevca i član predsedništva USPRS
Izvor: Kragujevačke nedeljne novine