Споразумом о решавању спорних питања, потписаним 24. априла 2015. године, окончан је најдужи штрајк у српској просвети. Овим документом Влада Републике Србије је на себе преузела обавезе које су дефинисане у укупно десет чланова. Њиме (чланом 2. Споразума) била је одређена и фамозна помоћ просветним радницима, о којој се превише причало и писало претходних дана.
Истини за вољу, у Споразуму пише да ће помоћ бити исплаћена у висини зараде запослених, а најављена је исплата од седам хиљада динара. У истом члану се помиње да ће запослени у основним, средњим школама и домовима ученика на основу слова Посебног колективног уговора и члана 32. добити и новогодишњу награду.
Наставници и запослени у школама су посебно љути и због чињенице што су морали штрајком упозорења да подсећају Владу Републике Србије на преузете обавезе, које она очигледно настоји да избегне. Међутим, лош и маћехински однос према запосленима није једини проблем који оптерећује наше школе. Уместо да унапређује систем новим законским и подзаконским актима, Министарство просвете и науке ствара још већу пометњу и доприноси урушавању преосталих суштинских вредности које има наше образовање. Ту се пре свега мисли на нове правилнике којима је требало да се, наводно, одређене категорије запослених „боље распореде у систему“, а у ствари показана је права слика непознавања стања у школама, као и реалних потреба школства.
Правилницима је редукован број библиотекара и осталих стручних сарадника и то баш у време када постоји веома велики број ученика из разорених породица и када је насиље у силном порасту. Укидање дефектолога и логопеда као стручних сарадника представља прави злочин. Парадоксална је чињеница да се то чини паралелно са веома гласном промоцијом инклузије у српским школама, у које се без икакве задршке уписују деца са најразличитијим типовима сметњи у развоју (од озбиљних здравствених дијагноза, до поремећаја у понашању). Ко ће онда, ако не психолози, дефектолози и логопеди да бар мало помогну наставницима и ученицима у процесу диференцијације захтева према могућностима те деце?
Ово је време цветања администрације, умножавања бесконачног броја свакаквих активности, јалових тимова, бескорисних извештаја, а о свему томе сведоче небројене табеле и анализе чији се подаци и резултати уопште не разматрају. Ово фрустрира све просветне раднике.
Штеди се на свему, на ученицима, наставницима, хигијени, али се не штеди на пројектима у којима учествују чиновници и блиски сарадници Министарства просвете и науке. Милиони евра протраћени су на ЈИСП (Јединствени информациони систем у просвети), који није успостављен, преко милиона за инклузију, за развионичарске пројекте на тему нордијског образовања, отвореног курикулума, увођења компетенција и осталих различитих промашаја дебело плаћених страним зајмовима (представљеним као донаторски подухвати). Због свега тога, наше образовање је потпуно изобличено и унакажено.
Богу хвала, има се и може се, иде се у свет, на студијска путовања и едукације о „руху и круху“ наставника и грађана Србије, одржавају „научне и стручне“ конференције и скупови по луксузним белосветским и домаћим хотелима, али се на основним школским потребама стеже каиш!
У току јула текла је јавна расправа о изменама и допунама Закона о основама система образовања и васпитања. И то је била једна од обавеза која призилази из Споразума са Владом Србије. Измене је требало усвојити и донети до почетка ове школске године. Из читаве халабуке, измењен је само један члан закона, који се и иначе морао мењати због усклађивања са Законом о раду.
Годинама најављивани закон о платама запослених у јавном сектору (један од основних захтева за време штрајка и чије је усвајање условљено Споразумом), требало је да буде усвојен и примењен од почетка 2016. године. Међутим, на јавним расправама се установило да и поменути закон представља још једну у низу обмана. Њиме нису обухваћени функционери, затим запослени у јавним предузећима, агенцијама, именована и постављена лица, запослени у Народној банци… Да би закон могао да се примени неопходно је урадити каталог радних места, одредити на основу њега нове коефицијенте.
Све ово је предвиђено да се уради у наредним месецима, тако да о предвиђеној примени овог закона од почетка године нема ни говора.
Запослени у просвети непрекидно се застрашују губитком часова и норме, обесправљени су, суочени са непрестаним спочитавањем и безобразним подметањем како им је новац најважнији, па су принуђени да се полако повлаче пред рушилачком стихијом чиновника Министарства просвете и науке и просветних агенција. Синдикална борба наставника се обезвређује и омаловажава у јавности непрекидним потурањем материјалних питања у први план, а заташкавањем циљева који се тичу поправљања хаоса у образовању.
Истина је – наставници би желели да се њихов рад више цени и вреднује, али најпре желе добру и ваљану школу, јер и сами имају децу и унуке. Немају ни резервни посао, ни резервну домовину.
Аутор: Милан Јевтић, председник Уније синдиката просветних радника Крагујевца и члан председништва УСПРС
Извор: Крагујевачке недељне новине