Моја мама је синоћ први пут остала да успава моју децу, а муж и ја смо отишли у град. Кад смо се вратили, уз сузе ми се захвалила.
Она мени?!
Никад није учила мене и брата да се сами успавамо.
Спавали смо у њеном кревету док сами нисмо пожелели другачије.
Држала би нас док дремамо и дојила док нисмо природно престали.
И једног дана, као изненада, свему томе је дошао крај.
Једног дана, као преко ноћи, претворили смо се у мрзовољне и џангризаве тинејџере који више нису хтели да проводе време с мамом, већ само са својим вршњацима.
А онда, касније, ја сам се удала, а брат се оженио и добили смо своје породице.
Синоћ смо муж и ја изашли на вечеру. Не далеко и није било ни много касно кад смо се вратили.
Али чим смо стигли кући, попела сам се у дечју собу да видим да ли спавају. Затекла сам децу која су спавала поред моје маме, свако са по једне стране, у њеном наручју. Исто онако како спавају у мом наручју. И исто онако како смо брат и ја спавали у њеном, сваке вечери.
Изгледали су тако мирно и задовољно.
Мама се пробудила чим сам ушла у собу и насмешила ми се. Кроз сузе које је скривала захвалила ми се што сам јој вратила те тренутке. Тренутке за које није мислила да ће их икад поново искусити. Мислила је да су то дани који су заувек прошли.
Рекла ми је да је хиљаду пута покушала, али да никад није успела да се сети баш тог последњег пута кад ме је држала у наручју. Ни последњег пута кад ме је нахранила.
Не може чак да се сети ни тог последњег пута кад сам се, у пола ноћи, увукла у њен кревет тражећи да ме загрли.
Али ноћас, кад је своје унуке успављивала лежећи крај њих, вратила се у оно време кад је то сваке вечери радила са својом децом. И сетила се колико је осећај био диван. Колико је био посебан.
Јер то нису тренуци који трају заувек. Иако понекад делује да нема краја.
Моја мама ме је те вечери подсетила колико сам срећна што имам ту прилику са својом децом сваке вечери. И колико је важно да те моменте искористим.
Чак и онда кад ми то тако не изгледа, ово сад, управо сад, је најлепши период читавог мог живота.