Ову сам реченицу недавно чуо од своје ученице Милке. Она живи у Италији, а нисам је видио нити смо било како контактирали од како је завршила средњу школу.
Пошто сам се и ја, у овим пензионерским данима, укључио у Фејсбук машинерију, успоставио сам контакт с неким мојим ученицима па се тако присећамо старих дана, а причамо и о садашњим. Некада давно сам углавном ја причао, а они су слушали, мада сам и ја слушао некада њих. Чешће њихове јадиковке него приче о лепим догађајима, али тада су биле такве околности и у њима смо се тако и понашали.
Оно што ми је сада необично, мада је то сасвим нормално за очекивати, то је чињеница да су они одрасли, зрели људи, пуни животног искуства. Нису то више оне цуре и момци који су ми остали у сећању, неки још младалачки бунтовни, недовољно одговорни, некада несигурни и преплашени, некада недовољно зрели; они који још не знају шта је све пред њима и којим ће животним стазама кренути даље. Сад су неки од њих дедови и баке, подигли су не само своју децу и прошли с њима све некадашње своје бриге и дилеме, него сад подижу и унуке.
Сад се с њима може причати и о другим темама. И кад ми је Милка написала то како је живот као љуљачка која те сад подигне у висине, сад спусти до саме земље, помислио сам како то не изјављује једна ученица која има 15-18 година. Њој те теме још нису тако битне, она не размишља много о филозофији живота, о његовој сврси, циљевима, трајању. Кад је човек млад, он мисли о краткорочним циљевима, онима који су ту, на дохват руке; који се могу остварити данас или сутра. О питању сврхе живота Милка ни њени вршњаци нису размишљали пре четрдесет година, а у то време можда ни ја сам. Таква питање се намећу тек касније, њих доноси искуство.
У овом периоду има много мојих ученика од којих сада ја могу учити. Због тога сам посебно срећан. Лепо је поредити садашња њихова размишљања, њихове домете на том пољу, с онима којих се сећам. Наравно, не желим себи приписати заслуге за њихов напредак, али угодан је осећај знати, јер неки од њих тако тврде, да сам и ја био међу онима који су им некада пружили руку на том њиховом путу, некада им, можда, упутио реч подршке или утехе.
Посебно ме радује када од својих ученика чујем неку изјаву над којом се треба замислити, која може послужити као користан савет, као важна информација или чак као неки животни путоказ. Ето, мене је то да је живот као љуљачка навело и да размишљам о тој реченици и да размишљам о томе како имам очигледан доказ људског одрастања и сазревања.
Aутор Иво Кобаш
Извор: Логично