Одавно нисам ишла на дечја игралишта, моји малци више нису тако мали, и тобогани и разноразне пењалице нису интересантне као ролери или пењање на дрвеће. Али знате већ, сва игралишта личе једна на друга, колико год да се ваша деца ту играју или не. Овог пута, кренула сам као пратња другарици Јањи и њеним ћеркама – кафа на игралишту је једина опција кад имате четворогодишњаке о којима бринете – и то је лекција коју нисам заборавила.
После двадесет минута уз тобоган и љуљашке, схватила сам да и нисам баш била тако пажљив ђак – потпуно сам сметнула с ума како су шансе за разговор без прекидања кад имате малу децу равне слетању српског спејс шатла на Месец. Чијег спејс шатла? Да, разумемо се.
Углавном, када су се Стефана и Уна коначно заиграле у песку, а њихова мајка а моја Јања, сркнула два гутљаја већ охлађене кафе, чула сам познати уздах.
„Шта се дешава?“, питала сам, више обрвама и погледом но што сам то заиста изустила.
Јања је као одговор уздахнула још два пута.
Мајкама некад само то и треба – да удахну неколико пута узастопце, а да између удаха и издаха не чују чувено: „Мама!“
Додуше, није дуго трајало.
Таман сам кренула да јој причам о томе како покушавам да избалансирам посао од куће са дечјим распустом који следи, кад је Уна запиштала. „Мамааааа!“ Уплакано лице, збуњене и престрављене очи старије сестре, тврда лопта ту надомак онога што је до малочас била кула од песка и дечак који дотрчава да је узме.
Уна се већ нашла у Јањином загрљају кад је малишан збуњено, с лоптом у рукама промуцао: „Извините, одлетела нам је лопта.“ И на тренутак сам се вратила неку годину раније кад су моја деца исто тако била најмлађа на игралишту, кад си морао да пазиш на све лопте, већу децу и претње – и где их има и где их нема. Само што се сад догодило нешто потпуно другачије. Уна се смирила и хтела да настави игру. Дечак је погнуо главу и кренуо да трчи натраг ка свом друштву, а Јања, моја Јања се одједном разгоропадила.
„Ма шта извини?! Каква вам је то игра?!“
„Извините.“, рекао је дечак још једном, заустављен у кораку.
Али Јања није одустајала.
„Да ли ви знате да се овде и мала деца играју? Шта радиш с том лоптом ту?!“
„Мама, не боји ме… Добјо сам.“, тихо је рекла Уна.
А из моје Јање као да су они уздаси од малопре покуљали напоље. Развикала се на непознатог дечака, на градску управу што не гради терене за старију децу, на родитеље што не васпитавају децу како треба. На Стефану што не пази на Уну. Ту сам се умешала.
„Добро је, Јања. Шта је Стефана крива?“
„Па што не гледа?“
„Шта да гледа?“
„Па на сестру! Она је осетљива.“
Ко је осетљив? Хтела сам да питам док сам гледала Уну и Стефану како се смеју – већ заборавиле на „инцидент“. Изненадила ме је Јања што уопште тако реагује, што „лепи етикету“ на рођено дете. Речи имају велику моћ, често превиђамо колико велику. А речи родитеља имају ону највећу, да не кажем судбоносну.
„Је л’ се сећаш кад смо имале грађанско у средњој, па је професорка причала како су речи моћне и како могу да нам дају крила, али и да нас ограничавају?“
„Какво грађанско у средњој, шта причаш то?! Не знам шта сам јутрос за доручак спремила, ти ми помињеш средњу школу и лекције!“
„Небитно одакле, суштина је да речима обликујемо свет свој, а и своје деце. Ако причаш да је Уна осетљива, онда ће она поверовати да је осетљива, схваташ?“
„Па осетљива је! Не може она то да поднесе! Да је ударају и да јој руше куле на игралишту и…“
Јања је повисила тон, Уна се већ „наштеловала“ на ту фреквенцију и искривила мало лице. Та ме је гримаса заболела – ево, то је дете које већ верује да је осетљиво, које још нема ни четири године а мисли о себи како нешто „не може“. Како је могуће да се моја Јања толико заборавила? Има ли сврхе да јој било шта кажем?
„Јања…“, заустила сам.
„Знаш шта, да оставимо психологију за други дан. Нисам данас расположена!“
