Odavno nisam išla na dečja igrališta, moji malci više nisu tako mali, i tobogani i raznorazne penjalice nisu interesantne kao roleri ili penjanje na drveće. Ali znate već, sva igrališta liče jedna na druga, koliko god da se vaša deca tu igraju ili ne. Ovog puta, krenula sam kao pratnja drugarici Janji i njenim ćerkama – kafa na igralištu je jedina opcija kad imate četvorogodišnjake o kojima brinete – i to je lekcija koju nisam zaboravila.
Posle dvadeset minuta uz tobogan i ljuljaške, shvatila sam da i nisam baš bila tako pažljiv đak – potpuno sam smetnula s uma kako su šanse za razgovor bez prekidanja kad imate malu decu ravne sletanju srpskog spejs šatla na Mesec. Čijeg spejs šatla? Da, razumemo se.
Uglavnom, kada su se Stefana i Una konačno zaigrale u pesku, a njihova majka a moja Janja, srknula dva gutljaja već ohlađene kafe, čula sam poznati uzdah.
„Šta se dešava?“, pitala sam, više obrvama i pogledom no što sam to zaista izustila.
Janja je kao odgovor uzdahnula još dva puta.
Majkama nekad samo to i treba – da udahnu nekoliko puta uzastopce, a da između udaha i izdaha ne čuju čuveno: „Mama!“
Doduše, nije dugo trajalo.
Taman sam krenula da joj pričam o tome kako pokušavam da izbalansiram posao od kuće sa dečjim raspustom koji sledi, kad je Una zapištala. „Mamaaaaa!“ Uplakano lice, zbunjene i prestravljene oči starije sestre, tvrda lopta tu nadomak onoga što je do maločas bila kula od peska i dečak koji dotrčava da je uzme.
Una se već našla u Janjinom zagrljaju kad je mališan zbunjeno, s loptom u rukama promucao: „Izvinite, odletela nam je lopta.“ I na trenutak sam se vratila neku godinu ranije kad su moja deca isto tako bila najmlađa na igralištu, kad si morao da paziš na sve lopte, veću decu i pretnje – i gde ih ima i gde ih nema. Samo što se sad dogodilo nešto potpuno drugačije. Una se smirila i htela da nastavi igru. Dečak je pognuo glavu i krenuo da trči natrag ka svom društvu, a Janja, moja Janja se odjednom razgoropadila.
„Ma šta izvini?! Kakva vam je to igra?!“
„Izvinite.“, rekao je dečak još jednom, zaustavljen u koraku.
Ali Janja nije odustajala.
„Da li vi znate da se ovde i mala deca igraju? Šta radiš s tom loptom tu?!“
„Mama, ne boji me… Dobjo sam.“, tiho je rekla Una.
A iz moje Janje kao da su oni uzdasi od malopre pokuljali napolje. Razvikala se na nepoznatog dečaka, na gradsku upravu što ne gradi terene za stariju decu, na roditelje što ne vaspitavaju decu kako treba. Na Stefanu što ne pazi na Unu. Tu sam se umešala.
„Dobro je, Janja. Šta je Stefana kriva?“
„Pa što ne gleda?“
„Šta da gleda?“
„Pa na sestru! Ona je osetljiva.“
Ko je osetljiv? Htela sam da pitam dok sam gledala Unu i Stefanu kako se smeju – već zaboravile na „incident“. Iznenadila me je Janja što uopšte tako reaguje, što „lepi etiketu“ na rođeno dete. Reči imaju veliku moć, često previđamo koliko veliku. A reči roditelja imaju onu najveću, da ne kažem sudbonosnu.
„Je l’ se sećaš kad smo imale građansko u srednjoj, pa je profesorka pričala kako su reči moćne i kako mogu da nam daju krila, ali i da nas ograničavaju?“
„Kakvo građansko u srednjoj, šta pričaš to?! Ne znam šta sam jutros za doručak spremila, ti mi pominješ srednju školu i lekcije!“
„Nebitno odakle, suština je da rečima oblikujemo svet svoj, a i svoje dece. Ako pričaš da je Una osetljiva, onda će ona poverovati da je osetljiva, shvataš?“
„Pa osetljiva je! Ne može ona to da podnese! Da je udaraju i da joj ruše kule na igralištu i…“
Janja je povisila ton, Una se već „naštelovala“ na tu frekvenciju i iskrivila malo lice. Ta me je grimasa zabolela – evo, to je dete koje već veruje da je osetljivo, koje još nema ni četiri godine a misli o sebi kako nešto „ne može“. Kako je moguće da se moja Janja toliko zaboravila? Ima li svrhe da joj bilo šta kažem?
„Janja…“, zaustila sam.
„Znaš šta, da ostavimo psihologiju za drugi dan. Nisam danas raspoložena!“
