Стрес и грижа савести, оборено самопоуздање и 100 дилема на дан, обојили су данашње родитељство. И све за дечје добро. Да ли је вама то логично?
Који услови и ангажман родитеља су сасвим довољни да се дете развије у здраву особу, по мом професионалном искуству, покушаћу да наведем.
Основа за срећу, коју деца добијају у породици
– Просечно чист и уредан дом (у ком уопште није пресудно да ли имају своју собу и да ли је све „под конац“).
– Редовне оброке, приближно у исто време, од којих је бар ручак топао + воће сваки дан.
– Време устајања и време када се леже у кревет адекватно узрасту.
– Пуно слободног времена, са којим ви као родитељи немате НИШТА. До 5. године надгледате, а затим за то време ИМАТЕ СВОЈЕ слободно време и одмарате се. Ако је детету досадно, то није ваш проблем. Уколико неко дете, након само неколико таквих искустава, не успе да нађе решење за досаду, ја ћу поцепати своју диплому.
Деца која су већ „навучена“ на интернет садржаје не могу да учествују у овом изазову једнако као остала деца. На мојој скали вредности, то су већ деца са посебним потребама, на неки начин (у смислу да ће много дуже и теже од остале деце пронаћи алтернативу предивном, шареном, примамљивом свету интернета, јер реалност захтева неупоредиво више труда и мање је шарена).
– Родитељи би морали бити информатички писмени, како би могли да прате оно што представља најјачи васпитни утицај на њихову децу – интернет садржај. Интернет користити и у сврху смањења јаза међу генерацијама.
– Родитељи треба да су социјално активни и прате нове токове развоја друштва и младих, како би њихова саветодавна улога добила ново рухо, са непролазним вредностима
– Родитељи своје неостварене амбиције, остварују и средњим годинама на неки начин, док деца проналазе и испуњавају своје.
– У кући фломастере, бојице, папир, пластелин и коцке УВЕК на доступном месту. Ништа га/је од тога не занима? Сачекајте три дана са овим избором и видећете.
– Када деца иду напоље бирају између лопте, кликера, обруча, рекета, вијаче, ластиша или креда и то им је САСВИМ довољан избор. Не желе то – не морају. Ви сте ваше обавили, за даље нисте одговорни.
– Деци су потребни одрасли чланови породице који су свесни да заједнички живот подразумева компромисе, али и да сваки ОДРАСЛИ члан МОРА имати свој став. Када тај став брани, десиће се дебата. Након сукоба аргумената, доноси се одлука и живот иде даље уз исту количину различитости међу нама, али и исту количину љубави. Тежња да се сви слажемо и увек мислимо исто је вештачка, па нас то присилно изједначавање може одвести до депресије. Ако је начин неслагања цивилизован, то је ветар у леђа деци да критички посматрају свет и боре се за своје ставове. Без вређања и вике, већ борбом аргументима.
– Одрасли чланови имају своје послове, хобије, пријатеље и раде пред децом и без деце пуно ствари које их чине срећним, не дозвољавајући деци да на срећу родитеља буду љубоморна.
– Деца имају свакодневно време са родитељима, које нема свој сценарио већ је спонтано и сваки дан другачије. Некада лепо, некада досадно, некада у расправи. То је једино нормално. Имати осмех на лицу цео дан, сваки дан, апсолутно је неприродно, као и бити нервозан и „на стражи“.
Када бирамо где ћемо са децом (4+) наша одговорност је да су адекватно обучена, да нису на јаком ветру или киши, а шта ће деца тамо да раде, није наш проблем. Наше је да им унапред кажемо где идемо, да ли се тамо седи, трчи, има ли још деце… и да их НАУЧИМО да понесу од куће неку АДЕКВАТНУ забаву, али не да ми бирамо и носимо. Када се 2-3 пута „сморе“, почеће да планирају. Док се они „смарају“ ми не осећамо грижу савести јер нису гладни, жедни, нити им је хладно. Важно је упознати децу са вашим и њиховим одговорностима.
– Деца иду у вртић/школу, то време одрасли испуњавају пословним обавезама или личним задовољствима и не мисле пуно на децу. На тај начин, деци ће највише помоћи, јер ће се своје родитељске улоге ужелети и заиста срећни доћи по своје малишане. Брига док им нисмо близу је апсолутно БЕСКОРИСНА и ствара лажни осећај да ствари држимо под контролом, а умара нас. Реално, детету је исто.
– Тон којим се обраћате детету би требало да буде природан и неизвештачен, а ваше реакције ПРЕДВИДИВЕ. Не морају бити савршене, јер наше окружење је препуно несавршености. Довољно је да реакције не буду у складу са нашим променама расположења, већ да деци буду предвидиве, релативно доследне и уједначене. Некада сте срећни, некада не, некада сте нервозни и тада им кажите да то НЕМА везе са њима, а да је саставни део живота свакога од нас и да ће проћи. Да су све емоције нормалне и да их се не треба бојати.
– Када се обраћате деци, прво обезбедите њихову пажњу. Они су мислима често у земљи Дембелији и иако ви говорите пети пут исту ствар, они вас тек тај пети пут чују. Често не фолирају.
– Када су деца болесна, НЕМАЈУ снаге за вртић и школу, а медицина није таленат већ озбиљно образовање.
– Свакодневно, деци треба игра напољу.
– Не претрпавајте их организованим садржајима, јер су тада машта и социјализација на „стоп“.
– Када им је рођендан, купите бомбоне да понесу у вртић/школу. Обичне бомбоне. Ако имате услове за додатне видове прославе – супер, а ако не и ово ће бити довољно да их не оштети за будућност.
– Дете увек мора имати нешто што силно жели и чему се нада, а никада неће добити. Бити срећан и поред тога, златан је занат.
– Кућна правила која су непроменљива.
– Ограничења која потичу из слободе друге деце и људи – ја сам један од 20, а не први и једини.
– Скоро свакодневне лекције: од уложеног труда, моје воље и мене зависи мој успех. Само ја сам одговоран за то.
– Када не испоштујем процедуре школе, вртића, спортића… добијам и подносим критике. То сам сам одлучио/ла непоштујући правила. Ако ми критике сметају, мораћу ЈА да се променим.
– Лоше је да децу увек обезбедимо ПОЗНАТО друштво за игралиште, летовање, зимовање… То озбиљно штети њиховој вештини уклапања и подношења непознатих ситуација и ослабљује вештине социјализације.
– Ако деца имају проблеме са старијом, нападном или агресивном децом позовите одрасле који су за децу одговорни да реагују. Не остављајте их саме у тој причи.
– Пратите напредак у школи и уколико уз труд успех изостаје, не чекајте да се деси чудо, посаветујте се са стручњацима.
Поента овог списка је да понуди оквире, који су већини родитеља достижни, а довољни да се дете развија здраво. Бреме родитељства умножено је беспотребно, а децу трајно оштећује. Како? Када навикнеш да си увек у идеалним условима, познатом друштву, са пуно осмишљених активности, пуно права, у свету по само твојој мери, увек уз благи осмех и нежност веселих родитеља, прегршт могућности где је довољно да само покажеш прстом и твоје је, где тек која суза стопира сваку негативну емоцију, будућност неће моћи да буде лепша. Почетни стандард је превисок и ја не знам како ће неко дете успети да га одржи. „Имао, па немао“ не звучи оптимистично, а „растао и напредовао док растеш“ је жеља коју добијамо од људи који нам мисле добро.
Аутор: Снежана Голић, педагог