Pedagog Snežana Golić naš je stručni saradnik i stručnjak sa dugogodišnjim iskustvom u radu sa decom, roditeljima i svima koji su uključeni u vaspitno-obrazovni proces, od jasnenog uzrasta, pa sve do upisa na fakultet. Bila je pedagog u predškolskoj ustanovi, u osnovnoj i srednjoj školi, a sada je vlasnik razvojnog centra za decu i odrasle „Faktor“ u Novom Sadu.
Sigurni da ima iskustvo koje je potrebno da bi komentarisala trenutno stanje u našem obrazovanju, zamolili smo je da nam kaže:
Da li je obrazovanje u Srbiji danas tamo gde bi trebalo da bude i zašto nije?
Evo i njenog odgovora:
Za razliku od nekadašnjeg vremena, danas su srušene mnoge predrasude i mitovi, protok informacija je brži i širi, a svet se menja na dnevnom nivou. Rekla bih da se prosveta promena uplašila više nego druge profesije i to ističe suviše javno za moj ukus, umesto da intenzivnije traži odgovore na novonastalu situaciju.
Nekada je bila poštovana cela profesija sa svim svojim predstavnicima, danas smo priču individualizovali na konkretne osobe koje cenimo ili ne, bez obzira na to da li su oni učitelji, lekari, advokati, arhitekte… Ja sam srećna zbog toga. Nema više „odrađivanja“ bez problema. Ako u prosveti ne ostavljaš „srce na terenu“ onda je lakše raditi u rudniku, nego u učionici održati autoritet. Svi su mnogo zahtevniji.
Mit o kompetentnosti zbog same diplome je pao u vodu, neke kolege su se snašle, neke nažalost nisu. Kao što je u roditeljstvu najvažniji model koji nosimo u sebi, tako je i u prosveti.
Predavač danas ima težak zadatak da stane „na crtu“ Guglu i internetu. To nije lako i zahteva izuzetno visok nivo socijalne inteligencije i samopouzdanja. Znanje nije upitno – nastavnici ga svakako poseduju.
Loša i tužna medijska slika koja je obavila prosvetu, a potekla je baš iz naših neiskusnih redova, šteti svima nama. Zdravstvo i pravosuđe, na primer, to sebi nisu dozvolili i ne iznose javno unutrašnje probleme svoje struke, već zahtevaju poštovanje od javnosti. Bolje bi bilo da prepišemo od njih. Puno naših kolega apsolutno drži konce u svojim rukama i radi svoj posao bez velikih uticaja roditelja, direktora, Ministarstva… Pošteno, ponosno, hrabro, profesionalno. Njihove priče da su deca dobra, da napreduju, da pobeđuju, da roditelji uspešno sarađuju, medijima su dosadne. S druge strane javna kritika sistema, direktora, Zakona, a posebno roditelja, uvek je rado čitana.
Taj začarani krug je doveo do opšteg sažaljenja prosvete i prosvetara, što me izuzetno ljuti. Moji roditelji su profesori u penziji, odrasla sam uz osećaj ponosa na tu činjenicu. I danas se osećam ponosno i sposobno da utičem na ovaj sve. Daleko od toga da sam jedina, škole su pune ponosnih, stabilnih, uticajnih pojedinaca, ali oni ne pune redove polucrne hronike u kojima se sahranjuje poštovanje prosvete, pa su i manje su vidljivi.
Ukoliko analiziramo obrazovno-vaspitne sisteme u inostranstvu shvatićemo da svi imaju vrline i mane, ali da jedan empatičan, a jak nastavnik menja živote dece drastično svojim delom, dok nekom drugom nastavniku deca nisu zapamtila ni ime…
To je prosveta, teška i predivna.
Bilo bi korisno suziti obim gradiva i više se posvetiti primeni stečenih znanja, kao i upoznavanju dece sa kanalima kojima će doći do detaljnijih informacija kada im u životu zatrebaju ili se zainteresuju i obučavati decu kako te izvore kvalitetno da koriste, jer živimo u dobu neizbežnog permanentnog obrazovanja u svim područjima rada.
Razvoj argumentovanog kritičkog mišljenja kod učenika morao bi biti prioritet ako želimo bolje sutra. Kao što vidite, studenti brane Univerzitet od profesora koji su, možda, pristali da potpišu plagijate. Na mladima svet ostaje, a mlade neko mora da nauči da misle i da se bore za sebe, a na da slušaju kao što su učili nas, pa evo dokle smo došli.
Izuzetno cenim dečje slobodno vreme i vannastavne aktivnosti, bavljenje sportom, a ne domaćim zadacima do besvesti, bilo bi mi drago da ukinemo 45 sati nedeljnog rada za đake.
Smatram rizičnim i „monopol nad mozgom deteta“ koji ima učiteljica četiri godine i to bez ozbiljnog nadzora. Kombinovani završni test guši sve prethodno navedeno.
Potrebno nam je testiranje nastavnika i provera koliko poznaju Zakon, Protokole, Pravilnike i sl, jer mnogi ne shvataju da ih Zakon štiti, ne koriste ga pravilno.
Na kraju svi znamo da ima dosta segmenata koji mogu biti bolji, ali škola i danas „ima kičmu“ i nije za žaljenje, dok neki nesnađeni pojedinci – jesu.