Ближи се време када ћу заокружити своју професионалну делатност у школи. Остало ми је још 3 месеца 23 дана и 3 сата…
Ово је моја ретроспектива свих протеклих година.
Лето када када сам научила да летим из школе и када се завршава један радни век Неце Јовић – стр. сараднице/педагога, спец.за ГВ, педагошке саветнице.
Живот сам започела у школи, а потом наставила кроз школовање и професионално делање.
Првих пет година живота живела сам у сеоској школи у учитељском стану. Осам година провела у основној школи и четири године у гимназији у Новој Вароши. Затим још четири „и кусур“ година на Филозофском факултету у Београду и тридесетдевет у ОШ „Живко Љујић“ у Новој Вароши у служби стручне сараднице – педагога.
Упркос огромној енергији, ентузијазму, оптимизму, вери, љубави… коју сам улагала у свој рад, резултати су несразмерно мали.
Желела сам школу у којој раде мотивисани наставници – спремни на промене и примену наученог са обука, у којој деца напредују властитим темпом и излазе са функционалним знањима и вештинама и са формираним ставовима о пожељним вредностима. Школу у којој влада пријатна атмосфера, функционише тимски рад и конструктивна комуникација међу децом и деце са одраслима. Школу која покреће пројекте и код деце развија предузетнички дух, организује учење по „пунктовима“ за које деца имају интересовања и склоности. Школу у којој деца неће имати потребу да лажирају своја умења и знања, али…
Када ме питају како је у школи, у шали волим да кажем, 38 година сам имала јединице и „понављала“… Да, понављала наставницима да треба да саслушају децу, разумеју их и уваже… Да се труде да их што више ангажују у учењу које је повезано са животoм – како би имали функционална знања и умења… Да свој рад прилагоде потенцијалима, интересовањима и потребама деце… Да са радошћу и оптимизмом долазе на посао, како би своју позитивну енергију пренели на децу, која су из године у годину све „погубљенија“…
Последњу годину мога рада у школи сам посветила озбиљној припреми за одлазак. И када ме питају, како је у школи – кажем да немам јединица и да сам „довољна“. Једном кажем шта очекујем од наставника, а у најбољем је интересу детета и то је „довољно“… Престала сам да „понављам“… Избор да ли ће то наставници прихватити или не, остављам њима и њиховој одговорности према властитом послу…
Најбољи део мог посла у школи је био рад са децом. Умела сам да их саслушам, разумем, уважим, подржим, емпатишем… Шалила сам се са њима, бивала озбиљна, забринута… Понекад доследна, често попустљива. “Крала“ их са часова, веровала у њихове добре стране, љутила се кад „заслуже“, чешће праштала када год је то било „дозвољено“. Ангажовала их кроз различите активности, попут: Дечјих права, Учионице добре воље, Грађанског васпитања, Ученичког парламена; Абецеде демократије, Школе без насиља, Вршњачког тима, Клуба друштвених игара, Главне фаце месеца…. А они су ми „узвраћали“ показујући поштовање, поверење, спремност на сарадњу… Били су отворени, искрени, пријатељски расположени… Расли су уз мене и ја уз њих. Многи су постали ангажовани, продорни, самоуверени, посвећени, хумани, иницијативни – они који знају шта хоће и то умеју да спроведу у део. Поносна сам на њих и тада видим да мој труд, ипак није узалуд!
Аутор: Неца Јовић, педагог и коаутор приручника за наставнике Како стварати пријатну атмосферу за учење, у издању Креативног центра.
A da li su učenici išli na kurs“zašto(ne)učim“ili „zašto(ne)idem na časove“?
Svaki pedagog lici na drugog oni su kao blizanci. Ova je iskrena zasluzuju jedinicu jer je ponavljala nastavnicima sta treba da rade a to nije njen posao. Trebala je da ponavlja ucenicima sta treba da rade a kako rece deca su divna i bajna pa onda je lako raditi sa njima. A skole su pune nasilja i disciplina nikada gora upravo zbog ovakvih pedagoga. Hvala bogu pa ova odlazi u penziju.
Sreća vaša, pa u školama postoje pedagozi. Inače, na koga drugog bi se svalila odgovornost. Sada konačno znam ko je glavni krivac za sve što nije dobro po školama…
Kada dođe mala matura, pa upis na fakultet, ne koristi se Učionica dobre volje, Abeceda demokratije, dečija prava… nego se traži znanje. Psiholozi i pedagozi zadnjih godina dominantni u školama, a nasilje cveta. Glavna metoda njegovog rešavanja zabrana mobilnih telefona u školama, kajo se za isto nebi saznalo. Ako neko zaista želi da spase srpsko školstvo prvi korak je pedagozi i psiholozi van iz škola. Ovo govorim kao osoba sa više od 30 godina uskustva u prosveti.
Hej, Zorane, Zorane…
Nažalost, sa ovakvim stavovima, ti si jedna od osoba koja ne bi smela biti u školi!
Za početak treba da znaš da se deca ne uče samo znanju, nego i različitim veštinama koje su im potrebne za život. Ali, bezveze je da ti ja, posle 30 godina tvog rada u prosveti, pričam o tome. Dobro je što ti se približava penzija
Чиста јединица.
Pedagozi ne drže nastavu,lako je savetovati i razgovarati sa jednim učenikom u kancelariji.Da li oni ,,cinculiraju“učenicima ili ih osnažuju za izazove.
Zato je ovako u školstvu.Dok kolo vode pedagozi i psiholozi ,deca će biti ovakva kakva jesu.Ne možemo se samo prilagođavati,moramo shvatiti i da nešto mora i da je nešto obaveza.Ja sam ,bar mislim sa svojom decom to uspela.U moje vreme se za dvojku učilo a kamoli za peticu.Ova priča nije izvodljiva a život nije ni malo lak.
Kad sam pocinjala, moj nastavnik zbog cijeg sam uticaja izabrala studije, ovako mi je rekao: Ti si doktor za svoj predmet, postavi se kao lekar. Kad on postavi dijagnozu, preporuci lek, odredi dozu i trajanje lecenja, pacijent ce biti izlecen.
Ako pacijent ignorise terapiju i slusa vracare, nije tvoj problem ako se ne izleci.
Mora se uciti, raditi, ziveti. Ovakve bajke nikome ne koriste. Tacno znam kako je koleginica provela radni vek.
Pedagoge i psihologe treba smestiti u okvir centra za socijalni rad i zakonom obavezati roditelje da odvode decu na razgovore po preporuci skole, za svaki izgred i zakljucnu jedinicu. Onda bi i jedni i drugi radili svoj posao. Uvesti i participaciju.
E svašta trpi hartija.Kakva stručnjakinja,dal je održala neki čas u karijeri?.Kad ih vidim s onim pripremama za čas iz vremena Makarenka prosto mi se zgadi.