Pedagog: Ne možemo da znamo KOJE će dete biti “problematično”, ali možemo znati ČIJE

8 januara, 2020

U novom razgovoru sa pedagogom Snežanom Golić otvaramo temu “problematične dece”, one koja su nam uvek trn u oku i od koje često i lako odustaju svi – roditelji, nastavnici, pedagozi. Mogu li se stvari promeniti i da li je zadatak škole da te promene pokrene, kako uspostvaiti saradnju između roditelja i nastavnika, neka su od pitanja na kole nam Snežana daje odgovor.

Imate iskustvo u radu sa predškolcima, osnovcima i srednjoškolcima. Da li se već u ranom uzrastu može naslutiti koje će dete izrasti u „problematično“ i koji su to simptomi koje treba na vreme prepoznati i reagovati?

Ne može se naslutiti koje dete, jer većina greši – oni su samo deca, ali se može sa 99% sigurnosti znati čije dete će trajno imati probleme kroz život, često možemo znati i precizno koje probleme. Da se istorija ponavlja važi i u ovom slučaju. Na primer, pet dečaka, zajedno uradi nešto nedopustivo. Obavestimo roditelje. Neki “dolete”, druge čekamo dve nedelje, neki minimalizuju problem i čekaju da problem poraste, pa da rešavaju i shvate ozbiljno, drugi gase i naznake požara, neki ulaze u školu sa stavom “samo da vidim na koga da svalim krivicu”, drugi odmah analiziraju kako su mogli bolje da posavetuju svoje dete… Nekome pomognemo više, nekome manje. Kroz vreme, mi ih sve zajedno ispratimo, a problem ostaje njihovim roditeljima i njima, a u najtežim slučajevima i celom društvu. I to je surova realnost.

Dete koje roditelji postavljaju na tron, kako drugačije u tom uzrastu nego neosnovano, kasnije ima problem da sa trona siđe, a društvo ima nultu toleranciju na kvazi prinčeve i princeze, što je bolno. Zatim raznorazne prečice do popularnosti, kao i uzimanje na silu onoga što nam ne pripada kasnije stvara čitav niz problema, jer i od jakog uvek ima jači i agresivniji. Problem je i kada deca izrastaju u perfekcioniste, ne ponose kritiku, od poraza se predugo oporavljaju… ima puno signala da će nastati požar.

Uloga škole je poslednjih godina, pa i decenija, veoma aktuelna tema. Mnogi se ograđuju od onog vaspitnog dela, smatrajući da su nastavnicima vezane ruke i da obrazuju, a kamo li da vaspitavaju. Da li je baš tako?

Juče je moj sin tražio da mu spakujemo jabuku, jer je nastavnica muzičkog rekla da, ako jedu voće imaju više snage za frulu, pa je hteo da pokupi koji poen kod nje. Njegova učiteljica je na svakom roditeljskom pričala o opasnostima Instagrama i sada, u 5. razredu, samo dvoje dece ima nalog.
Ćerka sve oko sebe ispravlja kada u nabrajanju stave prvo sebe, jer je njena vaspitačica Lela rekla da “i ja” stave na kraj.

Neka deca svoje predavače ni ne spominju.

Deca su naše najveće sudije. Ko od prosvetara to zaboravi, mali će mu biti grad u kom živi, kada deca porastu i dočekaju ih na svojim radnim mestima za koju godinu.

Zakon je korektan, samo bi trebalo u pojedinim delovima da bude precizniji, ali je ipak dobro što ne dozvoljava da deca tumaraju ulicama bez nadzora jer ih je neko izbacio sa časa, ne dozvoljava da nenajavljena kontrolna vežba bude na svaka dva časa, jer Pera sa svim jedinicama i apsolutno nezainteresovan za školski uspeh neće da se smiri. Nastavnici ne smeju da tuku đake, to su obično i radili oni koji su pod dejstvom alkohola. Žao mi je što je to po mišljenju mnogih bio jedini način da se uspostavi stabilan sistem, jer to nije istina.

Foto: Canva

Saradnja nastavnika i roditelja je svakako ključ uspeha u odgajanju zdravog i uspešnog mladog čoveka. Kako je stvoriti kad vlada ogromno nepoverenje i često prezaštitnički stav roditelja prema deci?

Čini mi se da su potrebne obavezne redovne edukacije za roditelje, koje organizuje škola, u saradnji sa srodnim institucijama, gde se izostanak skupo plaća. Probrana pedagoška saznanja, razumljivo preneta roditeljima rešila bi dosta problema, jer bi im pod broj jedan pojasnila da eventualni problem, koji neumoljivo raste svaki dan, imaju oni i njihovo dete, a mi ostali smo “u prolazu”.

Roditelji su se u ovoj tranziciji sa tradicionalnih na nove pristupe, prilično izgubili. Iz mog iskustva, većina roditelja promeni razmišljanje nakon edukacija.

Na primer, jednoj mami koja ugađa previše sinu, ponekada je dovoljno reći da će ga devojka sigurno ostaviti ako joj ne bude dao jaknu kada joj je hladno, jer nije navikao da čini nešto za drugog a na svoju “štetu”. Roditelju nasilnika treba reći da mu sina vrebaju stariji đaci i da je važno da se primiri… što je obično istina.

Posle drugog nedolaska roditelja, po pozivu iz škole svakako je dobro obavestiti roditelje da će se uključiti Centar za socijalni rad zbog zanemarivanja deteta.

Koji su vaši „trikovi“ kojima se služite da doprete do one dece koju je teško motivisati na rad i disciplinu i onih roditelja koji veruju da nije do njih već je kriv sistem?

Otvaram prozor u dalju budućnost kada god mogu. I roditeljima i deci. Dobro je navoditi ih da pronađu svoje ciljeve, da mi opišu pismeno gde su 2030. stave sve na papir, dobro pogledaju, a zatim od mojih dosadnih i upornih pitanja odbrane svoj plan. Kako? Koliko? Kada? Zašto? Svima je to teško, i deci i roditeljima, ali ih aktivira da misle, analiziraju i obećaju sebi, meni, svom odeljenju, detetu, mužu… probude se. Ponekada ne uspem, nažalost, ali retko.

Uspeh rađa motivaciju, a neuspeh je gasi. Vodim se time da je moj posao da uspeh u nekom obliku dođe do svakog deteta, pa da vidimo da li ta inspiracija radi. Desi se i da ne radi, tada tražimo uzroke. Etikete koje deca donesu iz porodice ili nižih razreda da su spori, lenji, stidljivi, problematični… često su uzrok prestanka bilo kakve borbe za uspeh. Drugim rečima neka deca su se prerano pomirila sa neuspehom i teško ih je pokrenuti, a etikete odlepiti, ali nije nemoguće. Oni uvek kažu “ja neću i ne želim”, a ne “ja ne mogu” . Možda ćete se iznenaditi ali etikete najbolji, najpametniji, najvažniji su još teže za nošenje.

Savremeno društvo i način života donelo je mnogo toga dobrog, ali i lošeg. Koje su loše strane modernog života, to svi znamo – nedovoljno vremena za porodicu, digitalizacija svih sfera života, što opet dovodi do toga da je deci sve na dohvat ruke i ne moraju da pamte informacije. Kako sve te nedostatke pretvoriti u prednosti i kako na času i kod kuće tehnologiju iskoristiti u korist deteta?

Internet je prilika za napredovanje  nazadovanje, ali i uklapanje u društvo. Važno je da deca prepoznaju razliku, iako će najverovatnije koristiti i dobre i loše sadržaje. Dobijanje odgovora na klik je zaista prilika za lako i doživotno učenje i obnavljanje znanja. Važno je deci pokazati kako se putuje kroz znanje i svet korišćenjem interneta. Zatim, iako se ne viđamo sa decom zbog posla nekada i po čitav dan, video-pozivi i srce stiker na Viberu, mogu malo da ublaže međusobno nedostajanje. A radujem se i mogućnosti da video-pozivom ili slikom potvrde gde su i sa kim.

Možete li nam dati neki zanimljiv primer iz vaše prakse, kako ste rešili neki naizgled nerešiv problem?

Evo jedan ulični. Moj suprug je sinu doneo loptu sa Kupa šampiona. Valjda je to bio najpoželjniji poklon među dečacima tih dana. Poneo je i pozajmio dečacima na igralištu, a njih četvorica su odneli/ukrali loptu. Saznala sam da su roditelji dečaka koji je loptu odneo agresivni i da su veći deo dana pod dejstvom marihuane, da imaju četvoro dece i da su deca izuzetno vaspitno zapuštena i da je bolje da ni ne pokušavam saradnju sa njima. Pozvala sam mamu, koja je tvrdila da lažno optužujem njeno dete i da ne zna o čemu se radi, spustila mi je slušalicu. Očekivala sam to. Poslala sam joj sms: “Lopta nije važna, ali poruka koju šaljemo deci jeste. Deca od 11 godina ne mogu biti lopovi, ali mogu postati lopovi. Još jednom vas pitam, da li ćemo našim sinovima poslati poruku da smo mi odrasli nesposobni i da ne možemo da nađemo loptu, otkrijemo istinu? Oni će to protumačiti kao dozvolu da se uzme nešto tuđe, razumljivo. I vaš sin i moj sin. Optužila sam Vašeg sina, to nije mala stvar, ne možete to tek tako ostaviti po strani. Morate nekako reagovati ne zbog mene, nego zbog njega.” Dobila sam odgovor: “U pravu ste, pomoći ću da nađemo loptu”. Sutradan je sina sa loptom poslala na igralište.

Mnogi će reći utopija, a ja vam kažem da najverovatnije nisu ni probali, u startu su odustali…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "Pedagog: Ne možemo da znamo KOJE će dete biti “problematično”, ali možemo znati ČIJE"

  1. Jole kaže:

    Sjajan članak, svaka čast.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama