Nedavno se pojavila vest da je Beogradski Univerzitet ponovo na Šangajskoj listi veoma dobro pozicioniran. S obzirom na to da je ovde analizirano 2500 univerziteta i samo 1000 ih je dospelo na listu, ovo je stvarno izuzetan rezultat za malu zemlju kao što je Srbija. Vest je još veća. kad se u obzir uzme sve što se dešava u poslednjih godinu dana na relaciji vlast – obrazovanje. Na toj listi nema privatnih univerziteta iz Srbije, a nema šanse ni da ih bude dokle god funkcionišu na način na koji funkcionišu. Ovo je tekst o tome, kao i o pitanju zašto je privatno obrazovanje u Srbiji problematično, a samim tim i ideja vlasti da se (potencijalno) investira u privatne fakultete.
U svetu obrazovanja postoje dve vrste obrazovanih institucija: državne i privatne. Postoji i treća, doduše, a to su neakreditovane, većinom institucije koje nemaju ni fizičke kampuse, one koje nudi onlajn obrazovanje, ili predavanja po kongresnim centrima, hotelima i slično, takozvane prodavnice diploma (na engleskom diploma mills). Razlika između privatnih i državnh je očigledna: držvne je osnovala država, a privatne su osnovane od strane privatnih lica ili većih grupacija. Privatne se dalje dele na ne-za-profit i za-profit institucije. E u ovom grmu leži zec, što se problema u Srbiji tiče.
Rang listu top svetskih univerziteta (bez obzira čija je to lista) uključuje samo državne i privatne ne-za-profit institucije. Ne postoji rangiranje za-profit univerziteta. To znači da su privatne instuticije kao što su na primer američki Stenford, Harvard, Prinston, ili nekada lociran u Budimpešti, a sada u Beču Centralni Evropski Univerzitet svi do jednog ne-za-profit institucije. Oksford, Kembridž i Sorbona su državni. U Srbiji ni jedan jedini privatni univerzitet ili škola ne funkcioniše po ne-za-profit principu.
Vlasništvo i svrha
Ne-za-profit obrazovne institucije imaju javnu svrhu, postoje radi obrazovanja, da bi pomogle mladima i ljudima da uspeju, da doprinesu razvoju nauke. Razlika između ovih i držvanih u pogledu vlasništva je samo ta da privatne ne osniva država. Privatne ne-za-profit nemaju privatnog vlasnika nego su javne institucije.
Za-profit institucije su u vlasništvu privatnog lica, ili kompanija sa privatnim kapitalom ili onih koje se javno trguju na berzi. Često posluju kao grane većih korporacija. Jednostavno rečeno one su firme koje prodaju uslugu obrazovanja. Nema razlike između bilo koje privatne firme i za-profit institucije što se svrhe postojanja tiče. Fabrika automobila prodaje automobile, avio-kompanija prodaje uslugu avio-prevoza, a za-profit obrazovna instituticija prodaje uslugu obrazovanja. Sve ove imaju za cilja isto i samo jedno: da zarade što više i da taj profit podele vlasnicima-osnivačima.
Većina za-profit obrazovnih institucija se nalazi na nivou univerziteta, iako ih ima i u osnovnom i srednjem obrazovanju. Ipak postoje i zemlje kao Engleska, koja je zabranila za-profit osnove i srednje škole. U Americi velika većina osnovnih i srednjih privatnih škola funkcionišu po ne-za-profit principu.
Upravljanje
Ne-za-profit institucijama upravlja Upravni odbor. On je tu da nadgleda da one odgovorno troše novac i da investiraju u obrazovne procese, da se institucija pridržava svoje misije postojanja (koja uvek ima neki socijalni kontekst, a nikada profit). Ono što zarade ne smeju da dele kao profit (bonusi, ili finansijske stimulacije osnivačima) nego moraju da vrate nazad i investiraju u obrazovnu instituciju. To se radi preko razvoja novih studijski programa, kupovine nove opreme, gradnje novih učionica, laboratorija, renoviranja postojećih, ali i povećanja plata zaposlenima, sve u cilju poboljšanja obrazovnih uslova.
Za-profit obrazovne institucije imaju vlasnike, direktore koji vode privatnu firmu, a svima njima je cilj profit, profit i uvek profit. Oni ono što zarade koriste da bi podelili među sobom, kroz bonuse i druge finansijke podsticaje vlasnicima i akcionarima.
Finansiranje
Ne-za-profit instutucije u svetu dobijaju (osim školarine od đaka) i novac od države za istraživačke projekte jer se bave i naučno-istrživačkim radom. Ovo bi se moglo zvati investiranjem od strane države. Na Američkim univerzitetima i u nekim Evropskim državama, studentima na ovim institucijama su odobreni studentske krediti kojima oni plaćaju studije, te se i ovo smatra vrstim finansiranja od strane države. Ove institucije isto tako imaju zadužbine jer postoji kultura donacija što od privatnih lica, što od bivših studenata.
Za-profit institucije se finansiraju kroz školarine (koje su obično veće nego školarine na ne-za-profit instituciama), a mogu i same da se zaduže kao i druge firme kod banaka. U SAD jedini državni novac koji ove institucije dobiju su kroz kredite odobrene studentima.
Studijski programi
Većina za-profit instuticija u Evropi i u Americi nudi obrazovanje u sferi biznisa, menadžmenta, hotelijerstva i sličnog, dakle strukovnog obrazovanja. U Americi postoje i one za obrazovanje zdravstvenih radnika (ne doktora). Mogućnost studiranja prava u Americi postoji samo na jednoj za-profit instituciji (a bilo ih je mnogo više).
Ne-za-profit instuticuje nude mnogo veći broj studijskih programa koji nisu samo strukovne prirode, nego akademske. One se fokusiraju na istraživanje i doprinose nauci i društvu kroz doktorske studije.
Upis i diplomiranje
Ne-za-profit institucije imaju daleko strože kriterijume za upis od onih za-profit. Isto tako, verovali ili ne, u SAD stopa diplomiranja na za-profit univerzitetima je daleko manja od državnih i ne-za-profit privatnih. Prema Nacionalnom Centru za Obrazovnu Statistuku u Americi, 68% studenata završi studije za 6 godina na privatnim ne-za-profit univerzitetima, dok na za-profit to uradi samo 29%.
Reputacija
Generalno govoreći nigde na svetu za-profit privatne institucije ne uživaju poštovanje kao ne-za-profit. Ove institutcije se ne smatraju (mnogo) kvalitetnim, iako su neke prepoznate kao dobre za obučavanje kadra u određenim sektorima kao što su IT, zdravstvo ili ugostiteljstvo. Za to da bi obrazovna institucija imala dobru reputaciju, pa i imala šansu da bude na listi top institucija, i smatrala se zaista obrazovnom ustanovom, mora da funkcioniše po principu ne-za-profit, znači da ima upravni odbor koji nadgleda odgovorno i svrsishodno trošenje sredstava.
Privatno obrazovanje u Srbiji
Nijedna privatna obrazovna institucija u Srbiji ne funkcioniše po ne-za-profit principu, što znači da su one samo firme koje prodaju usluge obrazovanja. Većina je osnovana od strane jedne ili par osoba. Neke srednje škole su deo velikih korporativnih firmi sa bazama u inostranstvu. Dodatno, iako nisam našla zvaničnu statistiku diplomiranja na privatnim univerzitetima u Srbiji, verujem da je odnos stope diplomaranja obrnut u odnosu na Ameriku. Šta više, kod nas su poznate situacije gde se na privatnim instutucijama tako lako i brzo dobijaju diplome, da to izaziva sumnju u njihovu verodostojnost. Ulagati u privatne za-profit institucije je na nivou uloganja u neku privatnu firmu.
Živela sam u četiri zemlje, radila za jedno ministarstvo prosvete, videla kako se vodi obrazovna politika i obrazovni sistem u uređenim zemljama. Nigde i nikada nisam čula da neka vlast kaže da želi da ulaže u privatne za-profit institucije. Nigde, osim u Srbiji.
Autor: Lidija Smirnov, pedagog i prof. engleskog jezika