Педагог Весна Алексић: Деца не подносе нејасноће, али кризе подносе боље него одрасли

3 октобра, 2021

“Мислим да деца много боље него одрасли подносе све врсте криза. Имала сам прилику да их посматрам почев од оних чувених економских санкција, после којих су дошли ратови и бомбардовање, гледала сам их у поплави, када се цео град евакуисао, и ево сад, до ове ситуације с вирусом. Лакше се прилагођавају, мање страха показују; код одраслих страх се прикрива агресијом, помереном агресијом, љутњом, нервозом, депресијом… Код деце је све једноставније.” – каже за Зелену учионицу Весна Алексић, једна од омиљених савремених дечјих списатељица, са којом разговарамо о новом роману под називом Дуго мачје лето.

Ова књига говори о једном необичном распусту који је 2020. за ђаке почео већ у марту. На том распусту јунак романа, Адам, који тек треба да крене у школу, покушава да искористи време на најбољи начин – да се много игра. Њему сва та збрка и сва та прича о епидемији не смета много јер има важнија посла – спасавање једне мачје породице о којој његови укућани не смеју ништа да сазнају…

Како сте дошли на идеју да напишете овај роман и о чему он говори?

Овај роман говори о великом распусту 2020, који је започео још 15. марта због појаве пандемије. Том распусту су се деца веома обрадовала, али им је радост била кратког века јер су на распуст отишли сви – и родитељи, и баке и деке, и комшије… Потом су распуст „покварила“ и многа друга ограничења, али, на срећу, почело је да се дешава и нешто лепо. Појавила се мачја породица, тако да је „нека тамо светска епидемија“ сместа отишла у други план, бар за децу. Идеју за књигу дао ми је мој мали кумић са Сењака. Ослушкивала сам његове приче, као и разговоре са старијом сестром тинејџерком, којој је, самим тим, све „фуј“, осим извесне певачице Ријане.

Наслов првог поглавља романа је „Зашто су мачке важне“. Због чега мислите да је већ генерацијама брига о напуштеним животињама важан део одрастања скоро сваког детета?

Деца треба да се друже са животињама. То јесте важан део њиховог одрастања јер им то проширује и обогаћује скалу емоција – уводи саосећање, бригу, љубав и, што је посебно важно, одговорност у љубави, поготово ако су те животиње напуштене и треба им помоћ. Тако Адам сазнаје да љубав према мачкама укључује и мењање песка у мачећој ноши, бригу о чишћењу мачке од паразита, бригу о томе шта ће оне јести и остало. С друге стране, кад се нађе сам у мраку своје собе и кад се сети свих страшних сцена из филмова које је гледао, топло мачје тело испод његових ногу улива му сигурност, даје храброст и онај осећај – деци посебно важан – да у мраку није сам. Тако у дружењу са животињама у раном детињству деца науче да је љубав у суштини велики труд.

Радња романа се одвија за време пандемије вируса корона, али то није главна тема приче. Колико је важно да књиге за децу прате актуелна дешавања у свету и који је, по вашем мишљењу, најбољи начин да се с децом разговара о тако комплексним темама попут вируса?

Све што се дешава у свету деца сазнају овако или онако, успут, као што уче и много тога другог. Свака криза је показала да је деца лакше подносе од одраслих, па и ова изазвана короном. Деца су беспоговорно пристала на сва правила која је она наметнула (чешће прање руку, дистанца или ношење маске), чак су и обогатила своје игре „шугице“ претварајући их у јурке „вирус корона“, док су одрасли, увек много ригиднији, тешко прихватали новонасталу ситуацију. Решавајући своје проблеме око напуштених мачића, мој јунак Адам случајно присуствује сцени пред банком, где једна госпођа одбија да стави маску и псује и виче, а њега, Адама, у том тренутку фасцинира један детаљ – прави пиштољ на опасачу чувара банке. Тако дечје али дивно!

Коме бисте препоручили овај роман?

Свима. Свим узрастима. И ликови у њему су апсолутно свих узраста и сличног сензибилитета.

На крају књиге Адам креће у први разред. Шта бисте поручили првацима, као и њиховим породицама, који су ове године кренули у школу под овим, и даље веома необичним околностима – држање физичке дистанце, ношење маске и сл.?

На срећу, ношење маски и држање физичке дистанце не значе праву дистанцу и изолованост, па зато не мислим да је деци то велики проблем. То је на крају закључио и мали Адам док су се јурили по ливади првог школског дана: „Били смо на дистанци, али заједно!“ То „заједно“ је деци много важно. И кратка и јасна објашњења. Деца не подносе нејасноће. Сећам се да сам као дете чула део разговора моје баке и неког деде и данима страховала шта ће бити са светом и људима. Неколико дана је падала киша и тај дека је рекао: „Ово не слути на добро“, плашећи се вероватно поплаве. А ја сам се од тог дела реченице данима јежила и ником нисам смела да кажем колико сам забринута јер сам мислила да ће се десити смак света. Зато останимо на јасним порукама које дајемо деци и радујмо се с њима школи, макар и овој са маскама и дистанцом, не преносимо им непотребно своје бриге и сумње, нек мирно уче своја прва слова и склапају пријатељства јер је то велики и леп посао.

Педагог сте у вртићу и сигурно знате много тога о деци овог узраста, њиховим навикама и страховима. Да ли смо довољно размишљали о томе како она подносе промене које нам се дешавају и да ли треба с њима посебно разговарати о овим темама?

Мислим да деца много боље него одрасли подносе све врсте криза. Имала сам прилику да их посматрам почев од оних чувених економских санкција, после којих су дошли ратови и бомбардовање, гледала сам их у поплави, када се цео град евакуисао, и ево сад, до ове ситуације с вирусом. Лакше се прилагођавају, мање страха показују; код одраслих страх се прикрива агресијом, помереном агресијом, љутњом, нервозом, депресијом… Код деце је све једноставније. Ако нешто питају, треба им на питања поштено одговорити, чак и оним: „Не знам ни ја.“ Свакако их треба ободрити и пре свега добро пазити на то шта се пред њима говори – јер деца добро посматрају, али лоше тумаче. Треба их, колико је могуће, ослободити наших властитих страховања, свих наших теорија и претпоставки, јер није потребно то да слушају. У овој пандемији деца су врло добро прихватила своје обавезе, без много запиткивања и негодовања – чешће прање руку, дистанцу, подељену територију у дворишту вртића, маскице у школи итд.

Не заборавите, детињство је велико доба наде, а деца немају дугорочну зловољу попут одраслих. Осим тога, њихове ране брже зацељују – као да се природа побринула за то. Сећам се девојчице од пет година која је у првој ноћи бомбардовања у склоништу изјавила (прилично безбрижним тоном) да се „ствари опасно компликују“. Да ли је то она могла да смисли у својој главици или је то чула од одраслих? Зато мислим да је довољно само пазити на то шта ће она чути од нас. Када је реч о било чему другом, чува их њихов властити здрави свет, где је, на срећу, игра важна драгоценост, као и друштво вршњака… Ту престају све непотребне бриге.  

Колико се распуст данас разликује од распуста каквог се сећамо од пре 20, 30 година?

Распуст је увек нешто лепо, нешто чему се деца радују. Једном је Бора Чорба рекао да је излишно расправљати о томе да ли млади у тешким условима могу бити срећни. Млади су увек срећни, баш као и деца. 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама