Donela mi drugarica, jutros, da čuvam Marina. Beba Marin, kao što je red u ovo doba godine, obučen kao meče, ispod dve kape i kapuljače viri nosić kao dugme. Spava Marin kao buba. Samo zečje mrdaju cucla i nosić. Gledam Marina, prava reklama za dizanje nataliteta i mirnog sna… a meni na pamet pada samo to koliko godina nismo spavali zbog takvih, naših Marina… spavanje je bilo privilegija, nevezana za prirodne potrebe.
Spava Marin, a ja mislim „Šta li noću radiš, kad sad tako mirno spavaš?“
Ovo je post za sve roditelje, saborce, bratstvo bez sna… Ovo je kratka borba protiv onog čipa za zaboravljanje, koji nam je ugradila Majka Priroda, jer kad bi se svega što smo proživeli, sa decom, sećali… natalitet bi još drastičnije padao.
Prvo čari trudnoće… baš tada mi se tako spavalo na stomaku, na kome je komotno mogao da se posluži ručak za četiri osobe… nisam mogla da dohvatim pertle, izuvali i kotrljali su me okolo… spavala sam gde god me naslone… oblačila sam se u dvosobne šatore sa kamp odeljenja prodavnica sportske robe… Onda porođaji… vojska saborkinja u tačkastim, državnim spavaćicama, na preklop… sa mastiljavim pečatom bolnice na grudima (da neko ne mazne tu dragocenu kreaciju slučajno, kao uspomenu na divno provedeno vreme, u cenjenoj instituciji)… e to nećemo opisivati, jer tu apsolutno poštujem podsvesnu naredbu Majke Prirode:
„Zaboravi!“
Zaboravila.
E, onda donesete kući bebu. U bolnici sve to nekako drugačije ide, kod kuće počinje prava priča. Naročito ako je to prva beba. Da voziš auto moraš da polažeš ispit, da ti daju čoveka u ruke i da ga gajiš, ne treba ti ništa, nema teorije, samo praksa… Stavili mi tako bebu u krevetac (jastučići, ćebence na slončiće, karnerići i plišana igračka, ako tek rođena beba poželi da se poigra), zagrlili se i gledamo zaljubljeno u naslednika… Kad je otvorio oči, pa kad je zaurlao kao vatrogasna sirena, zajapurio se kao cvekla… romantika je pukla kao balon od sapunice… Auuu… Gladan? Žedan? Piškio? Kakio? Dosadno mu? Beba urla, titla nema, a ti se snađi…
Tu negde počinje doba nespavanja… bauljali smo kao aveti po kući, bila sam sposobna da spavam stojeći, bilo gde, bilo kada… grčevi, čajevi, zubići, rastu, rastu, kao da smo ajkulu napravili, a ne čoveka, kraja nema… I tako tri bebe, jedna za drugom… živeli smo kao šišmiši, tako smo verovatno i izgledali.
Sećate li se kupanja bebe? E, to je spektakl… Najstrašnije pojave, na Balkanu, su promaja, mraz, prehlada, koje su, istorijski dokazano, izazivale najveće pogrome u ovom delu svetu. Shodno tome, kupanje bebe, tj. svlačenje iste i njeno kupanje, su više no rizični poduhvati… Mi smo bebu kupali u sobi… temperatura 67 stepeni, kao u švedskoj sauni… lipti znoj sa nas, sve nam igra pred očima, sudaramo se sa peškirima, merimo dvadeseti put temperaturu u kadici… ako dolijemo još malo tople vode, a dodamo malo zeleniša, supu možemo da skuvamo, komotno…kupanje se izvodi zalivanjem i polivanjem… da šampon ne uđe u oči, da beba ne viri previše iz vode… a onda, uz dramatičnu najavu, muž širi peškir i napeto čeka… ja, olimpijskom veštinom, dižem bebu iz vode i najkraćim mogućim pokretom ubacujem u naručje peškira… prolazno vreme odlično, 0,23 sekunde…
Slična pojava su oblačenja za šetnju, jesen, zima… ako obučeš prvo sebe, skuvaćeš se… ako obučeš bebu, ona se dinsta, dok se ti oblačiš… ako se oblače tri mala deteta i nas dvoje – razvod na pomolu… Kad se samo setim onih maleckih cipelica, ne možeš u ruku da je uhvatiš, a kamoli one pertle da vežeš, a dete mrda li mrda… rukavice, one male… čik uguraj ruku detinju unutra, bez težih povreda… a kad ti uspe, za par minuta i ruka i rukavica mokre u ustima vesele bebe. Sve druge bebe su imale cipelice na nogama, one lepe, plave, roza, na mašnice, kao za igračke, samo moj sin ih je stalno žvakao… prvo zajedno sa nogom, a onda sa noge visi čarapica srozana, a on mulja cipelu u ustima… doba puževa.
Posle toga stiže vreme mobilnosti… tek tu počinje zabava… pet godina nisam kafu popila, ni jela ljudski… taman dignem šoljicu i … saspem je za vrat, jer neki od potomaka se upravo dovodi u smrtnu opasnost… padanje sa kauča, veranje u saksije, stolnjak za ćoše pa vuci! Pražnjenje fioka, okretanje vazni… Tada smo živeli na visokom nivou, sve je bilo, po Kišonu, na bar dva metra iznad poda. U našem krevetu gužva… u sred noći, kada zaspiš i padne ti pozornost, ekipa počinje da se ušunjava… ujutru krevet pun kao oko, oni spavaju kao anđeli, mi se noktima držimo za rubove, podočnjaci do poda.
Kasnije dolazi vreme igračaka. Cela kuća se pretvara u poligon. Jeste li nekada u mraku stali na lego kocku? Kakva japanska kazna? To se zove bol! Obaška što ne smeš da drekneš, jer oni konačno spavaju… u foteljama automobilčići, u kupatilu kante, patkice i lopatice, monstrumi, njihova oprema, lutke i njihov miraz, kao u najboljih udavača, svuda okolo… Muž je tako nedelju dana hodao, cakleći se, na posao… izmislili fantomi lutku, koja ima svoje šljaštice, prašinu neku svetleću, kao ona je vila, a to čarobni prah… Odlično! Svi smo brzo bili začarani, svetleli smo u mraku, a to čudo ni da očetkaš, ni da opereš… Jedno jutro sam se probudila sva na ćoše… celu noć sanjala ale i aždaje, sve me boli… naravno, u našem krevetu neko zaboravio Betmena… sa rogovima i šiljcima na super rukavicama i narebranim plaštom…
Sećate li se dečjih rođendana, iz tih perioda odrastanja?! Prvo je muka bila da ne pojedu plastične kašike, žvakali su jedni drugima uši i ramena, kasnije su jurcali okolo kao popareni, cičali i zavlačili se svuda. Ne možeš da ih na’vataš za duvanje u svećice na torti… a onda drama… uvek još neko želi da duva u svećice, nema veze što mu nije rođendan. Palili smo svećice po deset puta, a oni duvali, duvali, dok celu tortu ne ispljuckaju i oduvaju sve ukrase i šećere šarene.
Svako kretanje na put je bilo ravno većoj seobi naroda. Kakvi stari Sloveni, oni su imali bitno manje stvari od nas. Odlazak na more, kao emigracija. Nosi se sve, sve je neophodno; cipela kao za stonoge, krokodili, čamci, kantice, ajkule, sve na naduvavanje što postoji. Kompromisa nema, sve im treba. Zimovanja smo ređe trošili u ta doba odrastanja, imali smo premalo ruku.
Sad smo porasli. Sad jurcaju okolo, navataj ih ako možeš. Sad pomislim da i nije bilo tako loše kada su mileli po podu i žvakali tepih. Ćerka je tada izgrizla sto u dnevnoj sobi, još uvek nosi tragove maleckih zuba. Žao nam da ga menjamo. A sad ne možeš da se natelefoniraš, da ih prebrojiš. Samo jurcaju.
Ako je ovaj post čitao neko, ko još dece nema, molim da ga odmah zaboravi, u cilju produžetka ljudske rase. Nije to baš sve tako. Šalila sam se 😉
(Odlomak iz knjige Zovem se mama, Jelice Greganović)