Пет (потпуно измишљених) корака до бољег школства

…Као што је измишљена и цела прича, назив непостојећег института, и име непостојеће директорке истог.)

Не морате ићи у Финску да бисте видели како изгледа савршен образовни систем. Можете сами учинити да школа у вашој земљи веома брзо „стане на ноге“. Преносимо вам закључке које су научници из чувеног америчког Института за глобални развој образовања издвојили као најбитније за оживљавање пропалог школства и постизање брзих и добрих резултата у кратком року. У интервјуу за часопис „Истраживање и развој“ (R&D), директорка Института, др Јуки Нико Акари каже да су она и њен тим, који се састоји од неколико десетина психолога, неуролога, учитеља, васпитача и наставника, у низу експеримената у трајању од преко десет година, дошли до решења која гарантују брзо оживљавање чак и потпуно пропалих школа. Др Акари тврди да се, уз редовну примену ових пет правила, успех може очекивати већ у првом месецу.

Foto: Canva
Пронађите кривца

Ако је школски систем у вашој земљи пропао, најважније је наћи кривца. То значи, ако сте родитељ детета које иде у школу у оквиру тако пропалог система, оспите паљбу на наставнике. Ако сте наставник, жалите се на децу и родитеље, при чему не смете заборавити стално подсећање на то да је цео систем лош. Ако сте ученик, без обзира што немате много искуства, уприте прстом и у једне и у друге. Истраживање је показало да се на овај начин резултати побољшавају за преко 80% већ у року од месец дана. Још једна корист од проналажења кривца је потпуно скидање кривице са себе, што омогућава савршено постојање у зони комфора, која показује напредак од преко 75% у првом месецу примене. Др Акари тврди да се најбољи резултати постижу у окружењу где, због бројних других криваца, нико не може ништа да уради.

Децидирано одбаците сваку критику

За наставнике то значи да свака, макар и најблажа критика на рачун наставног кадра мора бити у корену сасечена. Без обзира на катастрофално лоше резултате вашег школског система, у комбинацији са закључком бр. 1, не дајте злим језицима да траже кривицу међу наставницима. Родитељи не смеју дозволити критику на рачун деце, а камоли на рачун васпитања које примењују у својим породицама (уз примедбе као што су „Ти ћеш да ме научиш?!“, „Ко сте Ви да ми кажете?“ „Видећу тебе кад будеш имала децу“ и сл). Експерименти су недвосмислено показали да се посебно добри резултати постижу ако на сваку изјаву наставника, која није хвалоспев за дете, одреагујете бурно (75% бољи резултати у првом месецу), а ако запретите конкретном наставнику, резултати су још бољи (до 90% бољи резултати и видније напредовање детета). Ученицима се најтоплије препоручује да на критику одговоре критиком – расправљањем са родитељима и наставницима (нпр. „Ја бих више учио/учила када би наставник био занимљивији“, „Наставница ме мрзи“, „Шта ће ми ово у животу?“ и сл.)

Не признајте. Никад и ништа.

Чак и када признате себи да је изнета тврдња истинита, гледајући у очи супротну страну тврдите да је то лаж. Дакле, ако неко изнесе да наставници касне на часове, и ако знате да је то начелно истина, тврдите да није. Можете и лупити песницом о сто, чиме ћете оставити утисак некога ко зна шта прича. Ако наставник каже да је неко дете дрско, родитељу се саветује да, уз крволочан поглед тврди да сви други о детету говоре само најлепше, и да саркастично каже нпр. „Свака Вам част, прави сте пример просветног радника“, а препоручује се и изношење оптужбе у стилу „Ви мрзите свој посао и децу са којом радите“ итд. Ово истраживање је показало да након оваквог става наставника и родитеља, резултати на првом следећем ПИСА тестирању скачу за више од 20%.

Увредите се

Веома је значајно да се осетите делом групе, и уопштену критику схватите као удар на вас саме. Како је експеримент показао да је полажење од себе самог погубно, (а поред тога, од раније је познато да критике готово никада нису истините за лице којем су упућене), категорично тврдите да је особа која износи конкретне тврдње исфрустрирана, да се то никад и нигде не дешава, и да су тврдње малициозне… На пример, ако сте свесни да неки наставници причају телефоном или читају новине на часу, или рецимо потпуно неприпремљени држе час, без обзира да ли ви то радите, обавезно тврдите да се те ствари никад и нигде не дешавају, и моментално крените да глумите увређеност. Ово побољшава резултате на нивоу школе од преко 70% у првом месецу примене. У случају родитеља, поред увређености посебно добре резултате у развоју деце показују контра-оптужбе, на пример, ако вам неки родитељ укаже на ружно понашање вашег детета, увредите се, али пре него што престанете са истим да разговарате, нађите пример који показује да је његово дете још горе. Деца након било које критике, без обзира да ли је износи наставник, родитељ или друг, треба да се увреде, залупе вратима, и чекају извињење. На овај начин се врло брзо постижу изузетни резултати, боље оцене, виши степен самосталности и даљи развој ученика.

Немојте радити на себи

Понављајте и себи и другима да сте ви савршени, и ускоро ћете и сами у то поверовати. Др Акари наводи да је овај експеримент показао да су најбољи и најбржи резултати постигнути код испитаника који су одбили даљи развој, и који су били свесни да им је досадашње искуство довољно за улогу коју имају. Много слабији напредак (мањи од 3%) је примећен код испитаника који су имали логику „Ја ћу урадити оно што је до мене“, а најслабији (испод 1%) код оних који су се додатно образовали, учили језике, читали, пратили нове идеје у свету итд. Ученици наставника који су заузели став омаловажавања нових стремљења су већ на наредном класификационом периоду имали просечан успех бољи за читаву оцену, а родитељи који нису прихватали нове идеје у васпитању су пријавили нагло побољшање резултата код деце за преко 70%. За децу је посебно битно да у најмлађим годинама дођу до спознаје да им није потребно читање књига, учење небитног градива, и да што пре крену са подучавањем својих родитеља и наставника о животу. Деца која су објашњавала родитељима и наставницима како и шта треба радити су показала неупоредиво бољи успех у школи.

Др Акари сматра да ових пет закључака није тешко применити у пракси, нарочито имајући у виду да су резултати брзо видљиви.

Аутор: Маја Бугарчић