Пета београдска гимназија ових дана је симбол једне дубље кризе у српском образовању. Блокирана настава, протести ученика и родитеља, захтеви да се новоименована директорка повуче и да се у школу врате некадашњи професори — све то делује као локални инцидент. Али у стварности, реч је о судару два принципа: формалног права државе и стварне потребе школе да задржи своје достојанство, квалитет и поверење заједнице.
Министарство просвете има правни основ да именује директоре и управља кадровском политиком у државним установама. То је чињеница. Без те надлежности, систем би се распао у хаосу локалних иницијатива и приватних интереса. Ипак, право није и не сме бити само пука форма. Оно има смисао једино онда када служи заштити институције, а не њеном урушавању.
А Пета гимназија није било каква школа. То је једна од најреномиранијих и најуспешнијих гимназија у Србији, позната по изузетним резултатима ученика, наставника и бивших ђака. Кад се у таквој школи дигну гласови против новог руководства и нових кадровских решења, то не може бити лако одбачено као „буна незадовољника“. Јер у Петој гимназији, ученици и родитељи припадају слоју који зна да препозна компетенцију, вредност и квалитет наставе. Њихов протест можда није формално заснован, али свакако није без интелектуалне тежине.
С друге стране, идеја да ученици и родитељи одређују ко ће предавати и ко ће управљати школом води ка опасном преседану. Школа није самоуправна заједница интереса, већ институција знања, ауторитета и одговорности. Ако би се дозволило да они који треба да буду ученици постану арбитри у питању наставе, руши се основни поредак образовања.
Ипак, не може се ни игнорисати чињеница да школа не може да функционише ако између директора, наставника и ђака нема поверења. Ако у учионицама влада отпор, а међу професорима неповерење, онда се ниједан формално исправан акт не може назвати добрим решењем. Право мора имати снагу, али и слух.
Додатну тежину целој ситуацији дају ничим потврђене, али не и сасвим неутемељене гласине о „шушкању о приватизацији школства“. Уколико би се показало да се овакви инциденти, попут блокаде једне престижне гимназије, користе као средство за урушавање угледа јавних школа и припрему терена за њихово приватизовање, то би представљало најопаснији ударац образовању у последњим деценијама. Иако те тврдње тренутно немају чврст доказ, сам страх да би држава могла намерно ослабити јавне школе — довољан је разлог за озбиљну пажњу и јавну расправу.
Решење, дакле, није у наметању воље ни једне ни друге стране. Министарство мора показати зрелост и преиспитати последице својих одлука, ако се види да оне доводе до дестабилизације школе. Родитељи и ученици морају разумети да се образовни систем не може водити путем петиција и блокада. А Пета гимназија заслужује више од пуке административне дисциплине: заслужује поверење, стабилност и институционалну подршку.
У крајњој линији, Пета је сада више од школе — она је огледало целог система. У њој се види колико је наше школство изгубило осећај за меру, за смисао, за дијалог. И можда је баш зато овај сукоб толико важан: јер показује да није довољно бити у праву, ако се изгуби право на поверење.
Дакле, право питање уместо: шта је правно, могло би да буде: шта је исправно?
Аутор коментара на текст Станковић о блокади Пете: ”Чин насиља, легална управа школе да преузме свој део одговорности”: Вукашин