Бака је наводно писмо написала и послала својој пријатељици, а чак и ако је измишљено, уштедеће вам године сазревања и скупљања животних поука. Врло је практично и открива како направити разлику између важног и неважног.
“Драга Берта,
Више читам, мање бришем прашину. Седим у дворишту и дивим се погледу, а коров у башти ме више не нервира. Проводим више времена са својом породицом и пријатељима и мање радим.
Кадгод је то могуће, живот треба да буде образац пријатних искустава, а не издржљивости. Сада покушавам де препознам те тренутке и ценим их.
Не штедим ништа – користимо добар кинески порцелан и кристал за сваку посебну прилику као што је губитак једног килограма, исправна судопера или први процветали ириси.
Носим мој добар сако на пијацу. Моја теорија је да ако изгледам успешно, могу да потрошим 28 долара на једну малу кесу са намирницама. Не штедим свој најбољи парфем за специјалне журке, него га стављам за продавце и службенике у банкама.
“Једног дана” и “ускоро” губе вредност у мом речнику. Ако је вредно да нешто видим, чујем или урадим, желим да видим, чујем, урадим одмах.
Не знам шта би други урадили када би знали да неће бити овде сутра, што сви узимамо здраво за готово. Мислим да би назвали чланове породице и неколико блиских пријатеља. Можда би позвали и неколико бивших пријатеља да им се извине и сруше ограде свађа из прошлости.
Ја волим да их замислим како излазе у кинески ресторан на вечеру или на неку храну коју највише воле. Само нагађам- никада нећу знати.
Оне мале ствари које нисам завршила би ме разљутиле када бих знала да су ми сати одбројани. Била бих љута што нисам написала нека писма која сам намеравала да напишем ових дана. Било би ми жао што нисам свом мужу и родитељима довољно често говорила колико их волим.
Јако се трудим да не штедим, не задржавам, не одлажем било шта што би унело смех у живот. И свако јутро када отворим очи, кажем себи да је то нешто посебно. Сваки дан, сваки минут, сваки удах је дар.
Можда је наш живот постао другачија песма од оне коју смо замишљали. Али докле год смо овде, и даље можемо да плешемо.”
Извор: noizz.rs