Текст у наставку написала је једна мама која је желела да пружи подршку учитељици свог детета, али заправо је ово начин на који се ветар у леђа даје читавој једној професији. Оној најплеменитијој. Можда овај текст не личи на оне које обично читате код нас, можда није литерарно савршен, али се у свакој реченици лепо види да долази из срца. Зато смо одлучили да га поделимо с вама.
Бити учитељ није само звање и титула. То је професија која мора да се воли, јер без љубави не даје плодове.
Ово говорим из потребе да једнако деца и одрасли схвате да колико год је образовно-васпитни систем заказао, данас у школи још има просветног кадра који истиче васпитну и хуману димензију код деце. Као родитељ сам сведок тога. И желим да наведем пример и да похвалим предан рад једне учитељице, жене која децу учи правим вредностима, жене великог срца и још веће душе, Жељке Дејановић која већ дуги низ година ради у ОШ „Вук Караџић“ у Лозници. Све те године, неки би рекли „стаж“ а ја кажем да су то године стрпљивости, љубави, емпатије, ентузијазма, несебичног преношења правих вредности, мотивисања и усмеравања деце да све научено примењују. И још много врлина које красе њу као личност и чине је битном кариком у животима наше деце.
Кроз многе примере научила их је толеранцији, љубави, поштовању и прихватању различитости. Њени часови не своде се само на стицање знања, већ их учи и различитим животним лекцијама. Једна од највећих животних лекција којој их учи је хуманост и толеранција према другима. Пример те хуманости често се одвија на нивоу одељења. Често учитељица Жељка са својим ученицима организује прикупљање одеће, обуће, школског прибора, играчака за децу слабијег материјалног стања.
Још један у низу успеха учитељице Жељке је и тај да је и дете које учи по индивидуалном програму са осталом децом усвојило вредности и особине као што су саосећање, емпатија, љубазност и разумевање.
У одељењу учитељице Жељке конфликти се решавају разговором, тимски. Она им није само учитељица, већ као друга мајка, велики пријатељ и њихова сигурна лука којој могу увек да се врате. Не само да је ту за своје ученике, него је ту и за њихове родитеље за које увек издвоји време било када и труди се да заједно поделе све могуће тренутке.
Али све ово не дешава се само током школске године. Њени ђаци су, подстакнути свим оним што су од учитељице научили, за време распуста покренули хуманитарну акцију. Продавали су своје старе играчке комшијама и случајним пролазницима и на тај начин су прикупили 25.000 динара. Тај новац су уплатили на рачун фондације „Буду хуман“ за лечење трогодишњег Косте Лешевића. Неки људи су само дали новац, а неки су доносили и своје старе играчке. Играчке које су продавали нису имале цену па су купци имали могућност да сами процене вредност.
Као родитељи, јако добро видимо и разумемо колико је велики утицај учитељице на то што наша деца раде и на врлине које развијају. Зато смо јој бескрајно захвални.
Аутор: Наташа Јокић-Марковић